Драган Даниловић о службовању у војсци с градоначелником Милошем Вучевићем

Ђолетова музика призвала је и сећања градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, који је, опраштајући се од панонског морнара на друштвеној мрежи Инстаграм, написао да му је кроз мисли “прошетао и Драган Даниловић из Бегеча, другар из војске, његове досетке, приче и непоновљиви шарм младости”.

Екипа “Дневника” посетила је Драгана Даниловића у Бегеча, како бисмо из прве руке чули како је било марширати и дружити се са садашњим градоначелником Вучевићем. Годину дана су службовали, у турбулентно доба, средином деведесетих година прошлог века, и као деветнаестогодишњаци стасавали у младиће и стварали успомене које носе цео живот.

- С Милошем сам се први пут срео у јулу 1993. године, у касарни у Врању, а касније након заклетве смо прекомандовани у Гњилане, где смо били смештени у истој спаваоници, кревет до кревета, и тада почиње наше право војничко пријатељство - присетио се Драган, уз осмех, додајући да су обојица били разврстани у род артиљерије. - У то време је беснео рат, па се међу војнике увукао страх и није нам, тако младима и голобрадима, било свеједно. Првих дана смо били збуњени клинци, али је Милош био изузетно пријатан и отворен и посебно ми је значило што је и он из Новог Сада, јер ми је било лакше да имам “неког свог”.

Када су премештени у касарну у Гњилану, Милош Вучевић и Драган Даниловић су од тог тренутка постали нераздвојни. Највише су волели да излазе у град, јер су тада имали прилику да скокну до локалне поште, да се јаве породици и да попију “лав” пиво, из једноставног разлога - производило се у Војводини, у челаревској пивари.

- Милош је волео понекад да ме задиркује - каже Драган, додајући да је волео да се дружи са свима и није правио разлику међу људима. - Тад сам се забављао са садашњом супругом и сваки пут сам једва чекао да је позовем. У пошти су биле кабине с телефонима, а Милош је једном приликом, уз осмех и намигивање, казао осталима: “Видите како су кабине обележене? Ево, прва, друга, трећа, Драганова, пета...” завитлавајући ме због редовних позива девојци. Сећам се тога као да је јуче било.

Војни рок двојице другара протекао је релативно мирно. Према речима Драгана Даниловић, није се видело да је Вучевић “градско дете, с новосадског асфалта” јер је био предан, вредан, вешт на обуци, брзо је савладавао све задатке и био је у одличној кондицији, те му маршеви нису тешко падали.

- Никада није негодовао нити се жалио да му нешто није по вољи - наглашава Драган. - Војску смо схватали озбиљно и сматрали смо да имамо обавезу да служимо отаџбини. Обојица смо били послужиоци на хаубици од 155 милиметара, а касније смо били командири одељења. С обзиром да је био одговоран и педантан, Милош је убрзо изабран за тзв. ћату у канцеларији код капетана. Забележавао је дневне заповести, дозволе за излазак у град и сличне ствари. Не могу да се сетим да је икада изашао без мене у град или ја без њега, јер када год би себи писао дозволу за излазак, добио бих је и ја.

Након годину дана, војници Драган и Милош истог дана су отпуштени из војске и истим аутобусом су се вратили за Нови Сад. Разменили су бројеве телефона, повремено су се чули, али је свако наставио својим путем.

- Драго ми је што никада нисмо потпуно изгубили контакт - каже Драган. -  Када сам први пут видео да је кандидат за градоначелника Новог Сада, викнуо сам: „Па, ово је мој другар из војске!” Био сам срећан, јер га добро познајем и био сам сигуран да је способан да на добар и прави начин води град. Од тада редовно пратим његова гостовања на телевизији. У његовим наступима и даље препознајем голобрадог младића из Новог Сада, ког сам упознао с 19 година. Мимика, гестикулација и начин на који говори... то је тај Милош из касарне у Гњилану!

Према речима Драгана Даниловић градоначелник Вучевић је одувек био страствени риболовац, те се у војсци међу њима често потегла прича “да ли риба гризе у Бегечкој јами”.

- Имао је талента и за фудбал и увек је био активан - каже наш саговорник. - Сећам се да је организован турнир у малом фудбалу у спортској хали у Гњилану, па је наша касарна оформила екипу. Милош је играо на турниру, додуше не могу да се сетим на којој позицији. Имао је таленат, био је полетан, па ме не чуди што се наша екипа, ако ме не вара сећање, пласирала до четвртфинала.

Када је Милош Вучевић отишао у посету народу на КиМ Драганов и његов пријатељ из војске, Горан Весић који још живи тамо, сазнао је за то и одлучио да изненади градоначелника, те је понео заједничку фотографију која је настала 1993. године у касарни у Гњилану.

- Нисам могао да верујем када ми је на телефон од Милоша стигла слика њих двојице како држе нашу фотографију из младости - присећа се Драган. - То доказује да не заборавља своје другаре, ма колико врмена да је прошло и да је истина да другарства из војске трају читав живот.

С. Ковач

Фото: С. Шушњевић