Dragan Danilović o službovanju u vojsci s gradonačelnikom Milošem Vučevićem
„Toga jutra sam stigao putničkom klasom, pa kući sa stanice časom kroz bašte i prečice znane, a u vojsci sam stekao druga do groba...” pevao je Đorđe Balašević u pesmi “Svirajte mi, jesen stiže dunjo moja”, dirnuvši srca mnogih i probudivši u svakom od nas sećanja na razne životne situacije i doživljaje.
Đoletova muzika prizvala je i sećanja gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, koji je, opraštajući se od panonskog mornara na društvenoj mreži Instagram, napisao da mu je kroz misli “prošetao i Dragan Danilović iz Begeča, drugar iz vojske, njegove dosetke, priče i neponovljivi šarm mladosti”.
Ekipa “Dnevnika” posetila je Dragana Danilovića u Begeča, kako bismo iz prve ruke čuli kako je bilo marširati i družiti se sa sadašnjim gradonačelnikom Vučevićem. Godinu dana su službovali, u turbulentno doba, sredinom devedesetih godina prošlog veka, i kao devetnaestogodišnjaci stasavali u mladiće i stvarali uspomene koje nose ceo život.
- S Milošem sam se prvi put sreo u julu 1993. godine, u kasarni u Vranju, a kasnije nakon zakletve smo prekomandovani u Gnjilane, gde smo bili smešteni u istoj spavaonici, krevet do kreveta, i tada počinje naše pravo vojničko prijateljstvo - prisetio se Dragan, uz osmeh, dodajući da su obojica bili razvrstani u rod artiljerije. - U to vreme je besneo rat, pa se među vojnike uvukao strah i nije nam, tako mladima i golobradima, bilo svejedno. Prvih dana smo bili zbunjeni klinci, ali je Miloš bio izuzetno prijatan i otvoren i posebno mi je značilo što je i on iz Novog Sada, jer mi je bilo lakše da imam “nekog svog”.
Kada su premešteni u kasarnu u Gnjilanu, Miloš Vučević i Dragan Danilović su od tog trenutka postali nerazdvojni. Najviše su voleli da izlaze u grad, jer su tada imali priliku da skoknu do lokalne pošte, da se jave porodici i da popiju “lav” pivo, iz jednostavnog razloga - proizvodilo se u Vojvodini, u čelarevskoj pivari.
- Miloš je voleo ponekad da me zadirkuje - kaže Dragan, dodajući da je voleo da se druži sa svima i nije pravio razliku među ljudima. - Tad sam se zabavljao sa sadašnjom suprugom i svaki put sam jedva čekao da je pozovem. U pošti su bile kabine s telefonima, a Miloš je jednom prilikom, uz osmeh i namigivanje, kazao ostalima: “Vidite kako su kabine obeležene? Evo, prva, druga, treća, Draganova, peta...” zavitlavajući me zbog redovnih poziva devojci. Sećam se toga kao da je juče bilo.
Vojni rok dvojice drugara protekao je relativno mirno. Prema rečima Dragana Danilović, nije se videlo da je Vučević “gradsko dete, s novosadskog asfalta” jer je bio predan, vredan, vešt na obuci, brzo je savladavao sve zadatke i bio je u odličnoj kondiciji, te mu marševi nisu teško padali.
- Nikada nije negodovao niti se žalio da mu nešto nije po volji - naglašava Dragan. - Vojsku smo shvatali ozbiljno i smatrali smo da imamo obavezu da služimo otadžbini. Obojica smo bili poslužioci na haubici od 155 milimetara, a kasnije smo bili komandiri odeljenja. S obzirom da je bio odgovoran i pedantan, Miloš je ubrzo izabran za tzv. ćatu u kancelariji kod kapetana. Zabeležavao je dnevne zapovesti, dozvole za izlazak u grad i slične stvari. Ne mogu da se setim da je ikada izašao bez mene u grad ili ja bez njega, jer kada god bi sebi pisao dozvolu za izlazak, dobio bih je i ja.
Nakon godinu dana, vojnici Dragan i Miloš istog dana su otpušteni iz vojske i istim autobusom su se vratili za Novi Sad. Razmenili su brojeve telefona, povremeno su se čuli, ali je svako nastavio svojim putem.
- Drago mi je što nikada nismo potpuno izgubili kontakt - kaže Dragan. - Kada sam prvi put video da je kandidat za gradonačelnika Novog Sada, viknuo sam: „Pa, ovo je moj drugar iz vojske!” Bio sam srećan, jer ga dobro poznajem i bio sam siguran da je sposoban da na dobar i pravi način vodi grad. Od tada redovno pratim njegova gostovanja na televiziji. U njegovim nastupima i dalje prepoznajem golobradog mladića iz Novog Sada, kog sam upoznao s 19 godina. Mimika, gestikulacija i način na koji govori... to je taj Miloš iz kasarne u Gnjilanu!
Prema rečima Dragana Danilović gradonačelnik Vučević je oduvek bio strastveni ribolovac, te se u vojsci među njima često potegla priča “da li riba grize u Begečkoj jami”.
- Imao je talenta i za fudbal i uvek je bio aktivan - kaže naš sagovornik. - Sećam se da je organizovan turnir u malom fudbalu u sportskoj hali u Gnjilanu, pa je naša kasarna oformila ekipu. Miloš je igrao na turniru, doduše ne mogu da se setim na kojoj poziciji. Imao je talenat, bio je poletan, pa me ne čudi što se naša ekipa, ako me ne vara sećanje, plasirala do četvrtfinala.
Kada je Miloš Vučević otišao u posetu narodu na KiM Draganov i njegov prijatelj iz vojske, Goran Vesić koji još živi tamo, saznao je za to i odlučio da iznenadi gradonačelnika, te je poneo zajedničku fotografiju koja je nastala 1993. godine u kasarni u Gnjilanu.
- Nisam mogao da verujem kada mi je na telefon od Miloša stigla slika njih dvojice kako drže našu fotografiju iz mladosti - priseća se Dragan. - To dokazuje da ne zaboravlja svoje drugare, ma koliko vrmena da je prošlo i da je istina da drugarstva iz vojske traju čitav život.
S. Kovač
Foto: S. Šušnjević