„Добри твор“ често некога обрадује поклоном

Велики број корисника друштвених мрежа Фејсбук и Инстаграм вероватно се сусрела са профилом несвакидашњег назива „Добри твор“, који прати фотографија цртаног лика из Дизнијевог остварења, а игра речи „добротвор“ више је него јасна. Ко одлучи шире да се упути у идеју, међу објавама на тим налозима затећи ће фотографије кесица које подсећају на поклоне, уз прецизна објашњења на којим местима и адресама су остављене. И не зна се ко је то учинио. Иза свега се, уствари, крије Сара, а у кесицама су ствари које сакупља и пакује, и које ће некога обрадовати.

- Учествовала сам у хуманитарним акцијама које су други организовали, али непрестано сам размишљала шта сама могу да учиним да некоме помогнем – објашњава Сара Милачић. – Тако сам пре годину и по осмислила „Доброг твора“. Најпре сам сакупљала своје ствари које више нисам носила и паковала их у кесе. Размишљала сам о људима који скромно живе, готово на улици, не могу себи да приуште поклоне, па сам зато желела да их обрадујем. Након неког времена, кад сам поделила то што сам сакупила у својој околини, позвала сам људе на друштвеним мрежама да се јаве и поклоне ствари које им више нису потребне. И заиста је успело, многи су почели да се јављају. Управо ових дана први пут се догодило да ми се јавио и неко из Београда. Дакле, проширили смо доброту и ван Новог Сада. На све то ставим машницу, па више личи на поклон, јер их сви воле.

У почетку Сара није ширила причу, јер, како наводи, хтела је да све изгледа као дело непознатог хероја и да подстакне људе. Ипак, идеја се највише проширила путем друштвених мрежа.

- Неважно је ко стоји иза тога, није важан мој лик, него дело, и волела бих да и даље остане тако – потврђује она. - Међутим, с обзиром на чињеницу да желим да што више људи сазна за акцију, не могу ни да се не оглашавам. Трудим се да будем позитивна и срећна, па ми увек тешко падне кад видим да неко моли за паре, једва издржава породицу, тешко живи и нема дом. Очигледно је да им много тога недостаје, саосећам с тим људима, а овако могу да им помогнем.

Све се одвија на тај начин што се људи јаве поруком и објасне на којој адреси је могуће преузети ствари које су спремни да поклоне, а сад већ и лично долазе до Саре.

- Поред тога што ће издвојити ствари и помоћи, заправо сам хтела да мотивишем људе да учине исто – сами направе пакетиће – открива Сара Милачић. - Не морају то бити паковања као моја, али било би лепо да назначе шта је у кесама и оставе их ван контејнера, на различита места, да остане чисто и да свако то може да пронађе. Углавном око контејнера људи најчешће траже, па кесице оставим поред, али и на клупе, поготово кад видим да неко на њима спава. Остављам их и поред кућа у лошијем стању или, конкретно, кад знам породице којима је потребно, пошаљем им. Заправо, најлепше ми је кад некоме лично дам поклон у тренутку кад га угледам да тражи по контејнеру – буду тако срећни као да им је празник, то се баш види.

Новосађани јесу хумани, то показује и Сарино искуство, међутим, често се догађа да се хуманост показује само у одређеним периодима или ситуацијама кад се сазна да је некоме хитно потребна помоћ. Сара, ипак, сматра да је потребно свакодневно учинити неко добро дело.

- Поента је учинити сваки дан бар нешто минимално, у било ком смислу – поручује Сара Милачић. - Мени је било најлакше да поклоним одећу, јер је имам, неко ће можда да рециклира или да поклони храну, новац, што дефинитивно подржавам. Ја скупљам све што ми људи дају – одећу, обућу, школски прибор и играчке. На друштвеним мрежама наведем где сам оставила поклон, а свакако би било лепо да ме људи обавесте уколико знају породицу којој је потребна одећа или ће некуда пролазити, па могу да покупе то што оставим да би однели некоме.

И кад пронађете кесу са симпатичном сликом и машницом, уверићете се да је реч о складном мањем паковању.

- То сам тако осмислила да би свако добио понешто – наглашава Сара. - У супротном, ако бих на једно место ставила много ствари, које би дошле до једне особе, било би ми жао других којих, нажалост, има још много. Овако покушавам да на што више различитих места оставим мало, али одабрано. Рецимо, у једну кесу ставим панталоне, мајицу и капу, а у другу сукњу, дукс и шал.

И поред многобројних хуманих дела, свести о људима на ивици преживљавања и спремности за доброчинство, искуство такође поставља питање да ли баш сви разумеју сиромаштво и да ли ипак постоје они који ће радије окренути главу и затворити очи пред тим делом стварности.

- Сусретала сам се са тиме раније, али мислим да и данас, без обзира на развијену свест, отворене ставове и спремност на помоћ, нажалост, има оних који сматрају да је срамота немати и склањају се, избегавају те људе. Због тога ми је највише жао, а сматрам да све потиче из куће. Требало би да се договарамо и помажемо. Волела бих да у будућности проширим простор, јер људи ми се све чешће јављају и шаљу ствари, па готово више нема где да стане. Поред тога, уступила бих тај простор за било какве хумане идеје. Шта год да неко смисли, што би помогло било ком живом бићу, волела бих да управо у том мом простору може идеје да испуни. Наше мало некоме много значи, то је заиста истина – закључује Сара Милачић.

Б. Павковић

Фото: Приватна ахива,

Фејсбук Добри твор