(ФОТО, ВИДЕО) "ДНЕВНИК” У СМЕНИ С РАДНИЦИМА ЈКП „ПУТ” Леп је осећај кад оно што урадимо остане иза нас

И чини се да је то прва лекција коју треба да научимо сви ми који се не бавимо тим позивом, али нас занима како он функционише.

Идемо даље – лекција број два – саме коловозне конструкције, које су флексибилног типа и данас се највише користе у свету, пројектују се тако да им је „животни” век до 25 година, након чега се приступа њиховој реконструкцији, илити ревитализацији.

Предавање три: у Новом Саду те вишеслојне конструкције чине песак (који је обавезан због природе овдашњег терена), затим одређене количине туцаника две врсте гранулација (које се мере у милиметрима), а затим следе и слојеви асфалта. Колико ће чега бити зависи од врсте саобраћајнице, односно од тога колики терет треба да поднесу. Рецимо, према проценама нашег учитеља, односно руководиоца Службе грађевинске оперативе дипл. грађевинског инжењера Ивице Петровића, транзитни булевари у нашем граду могу да се пореде са ауто-путем по броју „осовина” које га оптерећују на дневном нивоу.

Када смо се недавно дружили са екипом путара (односно „Путара”), обишли смо радове у две улице у Петроварадину – Божидара Аџије где се уклањао стари већ похабани слој асфалта, те терен припремао за нови, и у Виктора Новака где се изливао тек припремљени, такорећи фришак. А где се збивају занимљиве ствари, наравно да се стварају и бројна питања – зашто је ово овако, оно онако, како се зове ово, чему служи оно...

– ‘Ајмо овако, мала обука – наставља Петровић у свом маниру да нам преноси знање које је стицао још од средње школе, али наравно у најкраћим и најједноставнијим цртама. – Рехабилитација хабајућег слоја подразумева стругање старог, чишћење терена и постављање новог асфалта. Тај завршни слој састоји се, према стандардизованој рецептури, од 95 одсто дробљеног каменог агрегата, односно туцаника који је просејан и гранулисан, док остатак процента чини битумен, што је везивна мас која уједно и даје боју асфалту, због чега је он, док је свеж, црн. Када се, након неколико месеци коришћења новог асфалта он мало излиже, односно кад се тај битумен склони са површинских каменчића, онда пут постане сив, односно онакав каква је боја камена.

Како наш саговорник даље објашњава, те причу чини све занимљивијом, за асфалтирање свих улица у свету, па и новосадских, користи се камен еруптивног порекла. Дакле, у преводу (што б’ се рекло), и усред војвођанске равнице возамо се по вулканским остацима! А лекција, ко зна која већ по реду, тиче се квантитета, што значи да је један кубик асфалта тежак две и по тоне, а колико центиметара ће бити изливено, зависи од локације до локације.

И тако и стижемо до прве – у већ поменуту Улицу Божидара Аџије – где нас дочекује двадесетак вредних радника чији је задатак да заврше припремање терена како би, колико наредног дана, он био прекривен новим асфалтом. Тако и почињу оне праве људске приче које чине да радна смена на оваквом послу, који је физички и психички врло тежак, прође што брже и лакше.

– Друштво много значи, јер ако су добри међуљудски односи, онда се посао лакше заврши – прича нам заменик бригадира Мића Ристић, додајући да њихов позив није лош, само се треба навићи. – Врућина, бука, све има своје, али највећи је изазов кад радимо на отвореном саобраћају, е, нема ништа горе од тога! Ти радиш, а поред тебе пролазе возила, и само једна мала непажња довољна је да се нешто деси. Учесници у саобраћају су нервозни, безобразни, али кад погледаш, такво је и време дошло, живимо брзо, а и возила има баш много. Ал’ зато, оно што урадимо, остане иза нас и то је леп осећај!

 За собом остављамо звукове тестере, пнеуматских и хидрауличних чекића, багера који изломљени асфалт утоварује у камион, лопата које, у снажним рукама, припомажу механизацији како би се посао обавио што педантније. А неколико ћошкова даље, ето нас у Улици Виктора Новака где дочекујемо свеже умешан асфалт, врео тек 160 степени, а по ком тамошња бригада хода као од шале.

– Кад после посла одем кући, окупам се и попијем кафу која ми је најслађа тог дана – прича с осмехом бригадир Саша Стрезоски, док се надвикујемо с равномерним „цикањем” камиона који доноси припремљену масу тачно пред финишер који слови за аждају међ’ машинама, будући да је најскупљи и најзахтевнији даса од свих (не питајте шта све уме, зна и може).

Јавно комунално предузеће „Пут” датира од 1949. године, а задужено је за изградњу и одржавање саобраћајних површина на територији Града Новог Сада. Према последњим подацима броји 357 запослених који су током целе године упослени, а само током марта ове године успели су, тимским радом свих служби унутар предузећа, да асфалтирају 35 улица, поправе 19, том приликом уграде више од 5.000 тона асфалта и обнове вертикалну, хоризонталну и светлосну сигнализацију.

Ма колико је вожња на финишеру незаборавни део нашег недавног дружења, највише бодова пак иде најобичнијем булдозеру који смо, веровали или не, и сами возили! Јер, ко још такву понуду одбија?! Елем, након што смо „завршили” са облачењем улице у Петроварадину, запутили смо се ка Румнеки где се налази асфалтна база ЈКП „Пут” у којој, наједном, све постаје као у игрици... Седамо у кабину булдозера, чије је седиште prеthodno угрејао руководилац грађевинским машинама Милан Марић, одржавши нам брзински курс вожње. Стога узимамо џојстике у руке, левим командујемо да ли ћемо ићи напред или назад, а десним померамо кашику и туцаник групишемо на предвиђену „гомилицу”. Што би се рекло – просто ко пасуљ!

– Посао није физички напоран, а ако га волиш, ништа није проблем. Пустим себи музикицу у кабини и буде ксроз опуштена варијанта. Најтеже ми пада кад морам да радим на некој старијој машини која нема климу – вели Марић, додајући да би се тим послом могле бавити и жене, што смо и сами доказали.

Кад смо већ у асфалтној бази, која има два постројења – старије и млађе (ко зна о чему ли се домунђавају кад нико не слуша) – искористили смо прилику да се на новијем попентрамо и пробамо да с двадесетак и кусур метара висине „добацимо” поглед до Новог Сада – ал’ не може баш. Ипак, савршено се види читав комплекс базе, као и путања којом камени материјали путују како би се на крају добио сад већ добро познати црни асфалт.

За контролисање рецептуре и анализу узорака задужен је главни лаборант за производњу Ђорђе Крстић који је у том послу већ три деценије, па с меланхоличним ентузијазмом (а верујте да тако нешто ипак постоји) прича о свом позиву.

– Путна лабораторија је један прљави рад са битоменом, асфалтом, трихлоретиленом (органским растварачем), који се користе за добијање одређених резултата – каже Крстић, додајући да њихова работа подразумева и проверавање физичко-механичких способности узорака, контролисања наруџбина, организовање посла и слично.

Можда некоме све ово звучи јасно и једноставно, али да би заиста тако и било (макар онима који су професионлано у материји), шеф асфалтне базе одговоран је за све што се у њој дешава, а то задужење припало је младом Јовану Јелачи који је у „Путу” скоро четири године, откако је завршио са студијама.

– Водим коплметну асфалтну базу, приоритет су ми оба постројења, њихов ремонт и одржавање, као и сви други послови у кругу базе, све морам да испратим и о свему да водим рачуна – прича Јелача. – Посао је изазован кад се деси квар који мора да се реши у што краћем року, јер онда стоји градилиште, стоје камиони, а оно што је палнирано за тај дан, мора и да се уради. Ту се покаже колико си вешт да решиш проблеме, јер ипак је ово фабрика. Увек сам био склон машинству, иако нисам размишљао о асфалтној бази, али игром случаја, тако се наместило и свиђа ми се, комплексан је погон, а укључени су сви сегменти о којима сам учио на факултету.

Након дана проведеног са сјајним предавачима – који су нас неисцрпно и неуморно упознавали са сваким сегментом свога посла – адреналин пумпа тело и омамљује мозак да мисли како узбудљивији позив на свету не постоји. Наравно, свакоме би свој требао да буде управо такав, а ако се и ми питамо, новинарство је ипак најзанимљивије. Јер, „прекјуче” смо били чистачи улица, „јуче” пејзажне архитекте и возачи аутобуса, данас путари, а сутра – ко зна где нас пут наведе.

Леа Радловачки