(FOTO, VIDEO) "DNEVNIK” U SMENI S RADNICIMA JKP „PUT” Lep je osećaj kad ono što uradimo ostane iza nas

I čini se da je to prva lekcija koju treba da naučimo svi mi koji se ne bavimo tim pozivom, ali nas zanima kako on funkcioniše.

Idemo dalje – lekcija broj dva – same kolovozne konstrukcije, koje su fleksibilnog tipa i danas se najviše koriste u svetu, projektuju se tako da im je „životni” vek do 25 godina, nakon čega se pristupa njihovoj rekonstrukciji, iliti revitalizaciji.

Predavanje tri: u Novom Sadu te višeslojne konstrukcije čine pesak (koji je obavezan zbog prirode ovdašnjeg terena), zatim određene količine tucanika dve vrste granulacija (koje se mere u milimetrima), a zatim slede i slojevi asfalta. Koliko će čega biti zavisi od vrste saobraćajnice, odnosno od toga koliki teret treba da podnesu. Recimo, prema procenama našeg učitelja, odnosno rukovodioca Službe građevinske operative dipl. građevinskog inženjera Ivice Petrovića, tranzitni bulevari u našem gradu mogu da se porede sa auto-putem po broju „osovina” koje ga opterećuju na dnevnom nivou.

Kada smo se nedavno družili sa ekipom putara (odnosno „Putara”), obišli smo radove u dve ulice u Petrovaradinu – Božidara Adžije gde se uklanjao stari već pohabani sloj asfalta, te teren pripremao za novi, i u Viktora Novaka gde se izlivao tek pripremljeni, takoreći frišak. A gde se zbivaju zanimljive stvari, naravno da se stvaraju i brojna pitanja – zašto je ovo ovako, ono onako, kako se zove ovo, čemu služi ono...

– ‘Ajmo ovako, mala obuka – nastavlja Petrović u svom maniru da nam prenosi znanje koje je sticao još od srednje škole, ali naravno u najkraćim i najjednostavnijim crtama. – Rehabilitacija habajućeg sloja podrazumeva struganje starog, čišćenje terena i postavljanje novog asfalta. Taj završni sloj sastoji se, prema standardizovanoj recepturi, od 95 odsto drobljenog kamenog agregata, odnosno tucanika koji je prosejan i granulisan, dok ostatak procenta čini bitumen, što je vezivna mas koja ujedno i daje boju asfaltu, zbog čega je on, dok je svež, crn. Kada se, nakon nekoliko meseci korišćenja novog asfalta on malo izliže, odnosno kad se taj bitumen skloni sa površinskih kamenčića, onda put postane siv, odnosno onakav kakva je boja kamena.

Kako naš sagovornik dalje objašnjava, te priču čini sve zanimljivijom, za asfaltiranje svih ulica u svetu, pa i novosadskih, koristi se kamen eruptivnog porekla. Dakle, u prevodu (što b’ se reklo), i usred vojvođanske ravnice vozamo se po vulkanskim ostacima! A lekcija, ko zna koja već po redu, tiče se kvantiteta, što znači da je jedan kubik asfalta težak dve i po tone, a koliko centimetara će biti izliveno, zavisi od lokacije do lokacije.

I tako i stižemo do prve – u već pomenutu Ulicu Božidara Adžije – gde nas dočekuje dvadesetak vrednih radnika čiji je zadatak da završe pripremanje terena kako bi, koliko narednog dana, on bio prekriven novim asfaltom. Tako i počinju one prave ljudske priče koje čine da radna smena na ovakvom poslu, koji je fizički i psihički vrlo težak, prođe što brže i lakše.

– Društvo mnogo znači, jer ako su dobri međuljudski odnosi, onda se posao lakše završi – priča nam zamenik brigadira Mića Ristić, dodajući da njihov poziv nije loš, samo se treba navići. – Vrućina, buka, sve ima svoje, ali najveći je izazov kad radimo na otvorenom saobraćaju, e, nema ništa gore od toga! Ti radiš, a pored tebe prolaze vozila, i samo jedna mala nepažnja dovoljna je da se nešto desi. Učesnici u saobraćaju su nervozni, bezobrazni, ali kad pogledaš, takvo je i vreme došlo, živimo brzo, a i vozila ima baš mnogo. Al’ zato, ono što uradimo, ostane iza nas i to je lep osećaj!

 Za sobom ostavljamo zvukove testere, pneumatskih i hidrauličnih čekića, bagera koji izlomljeni asfalt utovaruje u kamion, lopata koje, u snažnim rukama, pripomažu mehanizaciji kako bi se posao obavio što pedantnije. A nekoliko ćoškova dalje, eto nas u Ulici Viktora Novaka gde dočekujemo sveže umešan asfalt, vreo tek 160 stepeni, a po kom tamošnja brigada hoda kao od šale.

– Kad posle posla odem kući, okupam se i popijem kafu koja mi je najslađa tog dana – priča s osmehom brigadir Saša Strezoski, dok se nadvikujemo s ravnomernim „cikanjem” kamiona koji donosi pripremljenu masu tačno pred finišer koji slovi za aždaju međ’ mašinama, budući da je najskuplji i najzahtevniji dasa od svih (ne pitajte šta sve ume, zna i može).

Javno komunalno preduzeće „Put” datira od 1949. godine, a zaduženo je za izgradnju i održavanje saobraćajnih površina na teritoriji Grada Novog Sada. Prema poslednjim podacima broji 357 zaposlenih koji su tokom cele godine uposleni, a samo tokom marta ove godine uspeli su, timskim radom svih službi unutar preduzeća, da asfaltiraju 35 ulica, poprave 19, tom prilikom ugrade više od 5.000 tona asfalta i obnove vertikalnu, horizontalnu i svetlosnu signalizaciju.

Ma koliko je vožnja na finišeru nezaboravni deo našeg nedavnog druženja, najviše bodova pak ide najobičnijem buldozeru koji smo, verovali ili ne, i sami vozili! Jer, ko još takvu ponudu odbija?! Elem, nakon što smo „završili” sa oblačenjem ulice u Petrovaradinu, zaputili smo se ka Rumneki gde se nalazi asfaltna baza JKP „Put” u kojoj, najednom, sve postaje kao u igrici... Sedamo u kabinu buldozera, čije je sedište prethodno ugrejao rukovodilac građevinskim mašinama Milan Marić, održavši nam brzinski kurs vožnje. Stoga uzimamo džojstike u ruke, levim komandujemo da li ćemo ići napred ili nazad, a desnim pomeramo kašiku i tucanik grupišemo na predviđenu „gomilicu”. Što bi se reklo – prosto ko pasulj!

– Posao nije fizički naporan, a ako ga voliš, ništa nije problem. Pustim sebi muzikicu u kabini i bude ksroz opuštena varijanta. Najteže mi pada kad moram da radim na nekoj starijoj mašini koja nema klimu – veli Marić, dodajući da bi se tim poslom mogle baviti i žene, što smo i sami dokazali.

Kad smo već u asfaltnoj bazi, koja ima dva postrojenja – starije i mlađe (ko zna o čemu li se domunđavaju kad niko ne sluša) – iskoristili smo priliku da se na novijem popentramo i probamo da s dvadesetak i kusur metara visine „dobacimo” pogled do Novog Sada – al’ ne može baš. Ipak, savršeno se vidi čitav kompleks baze, kao i putanja kojom kameni materijali putuju kako bi se na kraju dobio sad već dobro poznati crni asfalt.

Za kontrolisanje recepture i analizu uzoraka zadužen je glavni laborant za proizvodnju Đorđe Krstić koji je u tom poslu već tri decenije, pa s melanholičnim entuzijazmom (a verujte da tako nešto ipak postoji) priča o svom pozivu.

– Putna laboratorija je jedan prljavi rad sa bitomenom, asfaltom, trihloretilenom (organskim rastvaračem), koji se koriste za dobijanje određenih rezultata – kaže Krstić, dodajući da njihova rabota podrazumeva i proveravanje fizičko-mehaničkih sposobnosti uzoraka, kontrolisanja narudžbina, organizovanje posla i slično.

Možda nekome sve ovo zvuči jasno i jednostavno, ali da bi zaista tako i bilo (makar onima koji su profesionlano u materiji), šef asfaltne baze odgovoran je za sve što se u njoj dešava, a to zaduženje pripalo je mladom Jovanu Jelači koji je u „Putu” skoro četiri godine, otkako je završio sa studijama.

– Vodim koplmetnu asfaltnu bazu, prioritet su mi oba postrojenja, njihov remont i održavanje, kao i svi drugi poslovi u krugu baze, sve moram da ispratim i o svemu da vodim računa – priča Jelača. – Posao je izazovan kad se desi kvar koji mora da se reši u što kraćem roku, jer onda stoji gradilište, stoje kamioni, a ono što je palnirano za taj dan, mora i da se uradi. Tu se pokaže koliko si vešt da rešiš probleme, jer ipak je ovo fabrika. Uvek sam bio sklon mašinstvu, iako nisam razmišljao o asfaltnoj bazi, ali igrom slučaja, tako se namestilo i sviđa mi se, kompleksan je pogon, a uključeni su svi segmenti o kojima sam učio na fakultetu.

Nakon dana provedenog sa sjajnim predavačima – koji su nas neiscrpno i neumorno upoznavali sa svakim segmentom svoga posla – adrenalin pumpa telo i omamljuje mozak da misli kako uzbudljiviji poziv na svetu ne postoji. Naravno, svakome bi svoj trebao da bude upravo takav, a ako se i mi pitamo, novinarstvo je ipak najzanimljivije. Jer, „prekjuče” smo bili čistači ulica, „juče” pejzažne arhitekte i vozači autobusa, danas putari, a sutra – ko zna gde nas put navede.

Lea Radlovački