Дијана Козарски, свестрана уметница пуна позитивне енергије
Редовна професорка на Академији уметности у Новом Саду, некадашња примабалерина Српског народног позоришта, добитница бројних признања за свој рад, суграђанка Дијана Козарски је уметница, мајка двоје одрасле деце, супруга и у сваком смислу жена пуна позитивне енергије, коју ни дан-данас ништа не зауставља.
Прошле године је победила чак и опаку болест, без дана боловања и одсуства због тога, што више него довољно говори и посебна је прича. Међутим, балет је њена љубав за цео живот.
– Била сам веома активно дете и знам да су многе комшије говориле „Она ни улицом не корача. Или мора да скаче или да трчи“ – сећа се Дијана Козарски. – Заправо сам о балету одувек маштала. Једном сам после часова остала у школском дворишту да играм ластиш, а мами сам рекла да сам се задржала јер су дошли неки људи и питали нас да ли бисмо ишли на балет. Прве балетске кораке започела сам у Ваљеву, да бих, по предлогу наставнице, отишла на аудицију у Београд, била примљена у Балетску школу и тамо сам и дипломирала. У међувремену сам једну годину провела и у московској Балетској школи.
Након освојене Златне медаље на Првом југословенском балетском такмичењу 1982. године, позвана је у Балет Српског народног позоришта, што је прихватила и у августу 1983. постала њихов члан. Као активна балерина у СНП-у је радила 22 године, а у међувремену, 1994. године, постала је и првакиња Балета. По завршетку плесне каријере, 2004. године прелази на Академију уметности у Новом Саду, где студентима Драмског одсека и данас предаје сценске игре.
– Одиграла сам тада своју последњу представу и својевољно напустила позориште – каже Дијана Козарски. – Тада сам обећала да ћу новосадској публици и даље пружати лепоту позоришне уметности, али с другог аспекта. Позориште и сценски израз су нешто што обузима моје биће у целости. Балет ми је одувек доносио нешто ново, нешто што се зове лепота уметности, стварања, креирања.
Осим рада са студентима, Дијана Козарски је део тима и тренер у плесном студију „Вива денс академи“. Кореограф је у њиховом популарном мјузиклу „Ко се боји Исадоре Данкан“, који је премијеру доживео 28. децембра, а биће изведен и 9. марта у СНП-у. Вишедеценијско искуство с различитим генерацијама потврђује чињеницу колико се данас с младима другачије ради.
– Ми некад нисмо били генерација технолошких могућности – наводи Дијана. – Тако је било, имали смо само фиксни телефон. И на телевизији је било више образовног програма, из свега се могло добро учити. Ту су и одласци у позориште и на концерте, који су доносили своје јер човек мора себе да испуњава различитим садржајима и информацијама, које ће у неком тренутку искористити за оно што ради. А данашње генерације су – ја то већ дуго говорим – генерације које не знају да разговарају, не смеју да се погледају у очи и, у крајњој линији, супротставе мишљења. Из супротности произлази квалитет јер ћемо квалитетним дијалогом доћи до заједничког закључка, па после даље нешто градимо. Овај моменат мобилног телефона, у којем сте ви у сваком тренутку свакоме доступни, није у реду јер се потпуно изгубио осећај да постоји време када човека не би требало узнемиравати. Нове генерације често заборављају колико је сати, на неки начин нису научени да поштују ауторитет, мисле да све знају, да су све у животу освојили, а у суштини нису освојили ништа. Тек би кроз рад и искуство требало да стекну праве животне и професионалне особине.
У једном тренутку, међутим, уз целокупно давање себе свима и свему, живот је, као и увек, без правила, „променио плочу“. У јануару прошле године Дијана је сазнала да има карцином.
– Након операције, прошла сам кроз све терапије и сад се бавим собом. Саветујем свима да воде рачуна и размишљају. Не чините себи ништа што вас чини несрећним – поручује Дијана Козарски. – Упркос свему што се тада догодило, ја немам ни дана боловања јер сам се с деканом договорила да ћу бити одсутна само кад имам хемиотерапију. Срећом, није било компликација, а ипак, још једна чињеница је веома важна. Улазак међу људе, одлазак међу студенте, бављење уметношћу – мене је то, заправо, хранило и давало ми снагу да се борим. С обзиром на енергију коју имам, никад нисам ни помислила да би се тако нешто могло догодити мени, али, као што видите, та пошаст не бира. Нажалост, то је данас хронична болест, има је више него било чега другог, а шта су разлози и узроци – оставићемо другима да се тиме баве.
Представа и мјузикл „Ко се боји Исадоре Данкан“, у извођењу плесног студија „Вива денс академи”, биће приказана 9. марта од 19 часова на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта.
Улазнице је могуће резервисати на благајни СНП-а на број 021/520 091 или на сајту www.prodaja.snp.org.rs. Цена улазнице за партер је 700 динара, а за балкон 500. Ученици и предшколци имају прилику да купе улазнице у својим школама по 400 динара.
Б. Павковић