Данијела Сантрач - прва жена у Новосадској ватрогасној бригади

Како је Сантрач рекла за лист “Дневник”, ватрогаство је један од најхуманијих послова јер се у великом броју случајева ризикује сопствени живот како би се помогло другом. Управо је то један од разлога због чега се Данијела одлучила за ову професију. 

– Одувек сам желела да будем ватрогасац и као мала сам маштала о томе, а пре две године ми се пружила прилика да се пријавим на конкурс у Ковину, где сам се и запослила – рекла је Данијела Сантрач. –  Мој дечко је Новосађанин и било је питање времена када ћу се доселити овде. Када смо решили да се венчамо, послала сам захтев за премештај и након неколико месеци, постала сам прва жена у ватрогасној бригади Новог Сада, где радим месец дана.

Ватрогасна јединица у Ковину је мала те, како је наша саговорница рекла, у питању је мало место са много мањим бројем интервенција, док их у Новом Саду има минимално две или три дневно. У тако динамичној радној атмосфери, доста је ствари које треба научити, а како је објаснила, само ватрогаство је професија је у којој се стално сазнаје нешто ново, у чему јој највише помажу нове колеге, који су увек ту да је посаветују.

– Колеге су ме заиста лепо прихватиле, вероватно им је било необично с обзиром на то да нису имали жену у екипи раније, али су изузетно колегијални па за њих имам само речи хвале – казала је Сантрач. –  Од већих интервенција, радила сам током пожара у “Темпу” и покушају самоубиства, што је нешто необично, са чим се нисам сусрела до сада, док су остале интервенције, у суштини, “редовне”.

Приликом разговора са Данијелом Сантрач у Ватрогасно-спасилачкој бригади, екипа “Дневника” имала је прилику да присуствује припреми ватрогасаца за интервенцију. Након свега неколико секунди од оглашавања поруке са разгласа, ватрогасци су се обукли, сели у возила и кренули. Упркос томе што не знају озбиљност ситуације на терену, ватрогасци се спремају и крећу на терен, а кроз то их, како је Данијела рекла, води адреналин.

– Налет адреналина те покреће, попут неког страха, али позитивног, али се временом тај осећај узбуђења смањује и већ научите да неке интервенције нису компликоване, мада увек постоји опасност да нешто једноставно постане изузетно компликовано – објаснила је наша саговорница. – Интервенције су непредвидиве и адреналин је њихов саставни део, а страх увек мора да постоји, како би посао био добро урађен.

О значају тимског рада и познавању опреме, Данијела је највише научила у Новом Саду, будући да је новосадска јединица једна од највећих, са доста возила. Како сматра, рад у Ватрогасно-спасилачкој бригади у Новом Саду сам по себи је предност, нарочито јер је део искусне екипе у којој би желела да остане.

– Мали број жена које су у ватрогасним бригадама заправо иде на саме интервеније, а ја сам једна од њих – казала је она. – Срећна сам јер уопште не праве разлику између мене и других ватрогасаца и надам се да ће тако и остати.

У дванаесточасовним сменама, дневним и ноћним, посла увек има. Уколико нису интервенције у питању, онда је прање црева и возила, допуна апарата или чишћење опреме након интервенције, а сваког дана, распоред дужности је различит. Данијелу Сантрач у свакодневном раду, поред колега, подржава и породица, што је од пресудног значаја, рекла је она.

– Родитељи, браћа и супруг ми дају велику подршку, знају колико волим овај посао, а, као и ја, сматрају да у свакој професији има изазова и да је свака тешка на свој начин – нагласила је наша саговорница. –  Знам да брину, некада ми кажу да се чувам, али, такође, свесна сам да имам њихову безрезервну подршку, иако нису из ове бранше.

Д. Андулајевић