Danijela Santrač - prva žena u Novosadskoj vatrogasnoj brigadi

Kako je Santrač rekla za list “Dnevnik”, vatrogastvo je jedan od najhumanijih poslova jer se u velikom broju slučajeva rizikuje sopstveni život kako bi se pomoglo drugom. Upravo je to jedan od razloga zbog čega se Danijela odlučila za ovu profesiju. 

– Oduvek sam želela da budem vatrogasac i kao mala sam maštala o tome, a pre dve godine mi se pružila prilika da se prijavim na konkurs u Kovinu, gde sam se i zaposlila – rekla je Danijela Santrač. –  Moj dečko je Novosađanin i bilo je pitanje vremena kada ću se doseliti ovde. Kada smo rešili da se venčamo, poslala sam zahtev za premeštaj i nakon nekoliko meseci, postala sam prva žena u vatrogasnoj brigadi Novog Sada, gde radim mesec dana.

Vatrogasna jedinica u Kovinu je mala te, kako je naša sagovornica rekla, u pitanju je malo mesto sa mnogo manjim brojem intervencija, dok ih u Novom Sadu ima minimalno dve ili tri dnevno. U tako dinamičnoj radnoj atmosferi, dosta je stvari koje treba naučiti, a kako je objasnila, samo vatrogastvo je profesija je u kojoj se stalno saznaje nešto novo, u čemu joj najviše pomažu nove kolege, koji su uvek tu da je posavetuju.

– Kolege su me zaista lepo prihvatile, verovatno im je bilo neobično s obzirom na to da nisu imali ženu u ekipi ranije, ali su izuzetno kolegijalni pa za njih imam samo reči hvale – kazala je Santrač. –  Od većih intervencija, radila sam tokom požara u “Tempu” i pokušaju samoubistva, što je nešto neobično, sa čim se nisam susrela do sada, dok su ostale intervencije, u suštini, “redovne”.

Prilikom razgovora sa Danijelom Santrač u Vatrogasno-spasilačkoj brigadi, ekipa “Dnevnika” imala je priliku da prisustvuje pripremi vatrogasaca za intervenciju. Nakon svega nekoliko sekundi od oglašavanja poruke sa razglasa, vatrogasci su se obukli, seli u vozila i krenuli. Uprkos tome što ne znaju ozbiljnost situacije na terenu, vatrogasci se spremaju i kreću na teren, a kroz to ih, kako je Danijela rekla, vodi adrenalin.

– Nalet adrenalina te pokreće, poput nekog straha, ali pozitivnog, ali se vremenom taj osećaj uzbuđenja smanjuje i već naučite da neke intervencije nisu komplikovane, mada uvek postoji opasnost da nešto jednostavno postane izuzetno komplikovano – objasnila je naša sagovornica. – Intervencije su nepredvidive i adrenalin je njihov sastavni deo, a strah uvek mora da postoji, kako bi posao bio dobro urađen.

O značaju timskog rada i poznavanju opreme, Danijela je najviše naučila u Novom Sadu, budući da je novosadska jedinica jedna od najvećih, sa dosta vozila. Kako smatra, rad u Vatrogasno-spasilačkoj brigadi u Novom Sadu sam po sebi je prednost, naročito jer je deo iskusne ekipe u kojoj bi želela da ostane.

– Mali broj žena koje su u vatrogasnim brigadama zapravo ide na same intervenije, a ja sam jedna od njih – kazala je ona. – Srećna sam jer uopšte ne prave razliku između mene i drugih vatrogasaca i nadam se da će tako i ostati.

U dvanaestočasovnim smenama, dnevnim i noćnim, posla uvek ima. Ukoliko nisu intervencije u pitanju, onda je pranje creva i vozila, dopuna aparata ili čišćenje opreme nakon intervencije, a svakog dana, raspored dužnosti je različit. Danijelu Santrač u svakodnevnom radu, pored kolega, podržava i porodica, što je od presudnog značaja, rekla je ona.

– Roditelji, braća i suprug mi daju veliku podršku, znaju koliko volim ovaj posao, a, kao i ja, smatraju da u svakoj profesiji ima izazova i da je svaka teška na svoj način – naglasila je naša sagovornica. –  Znam da brinu, nekada mi kažu da se čuvam, ali, takođe, svesna sam da imam njihovu bezrezervnu podršku, iako nisu iz ove branše.

D. Andulajević