Данас се обележава Светски дан превенције самоубиства

Центар за пружање емотивне подршке и превенцију самоубиства „Срце” је тим поводом своје радно време продужио на чет-сервису (cеntarsrcе.org), што значи да су волонтери били доступни преко ноћи, од јуче до јутрос у 7 сати, и на тај начин пружили су више шансе онима који желе да разговарају о проблемима који их муче. Осим чета, можете им се обратити бесплатним позивом на број 0800/3600-303 или мејл адресу vanja­cеntarsrcе.org од 17 до 23 часа.

Међутим, у Војводини, Србији, региону и дијаспори, чини се да се пажња том феномену посвећује свакодневно, бар од 1992, откако је у Новом Саду основан Центар „Срце”. Статистике кажу да сваке године више од 800.000 људи изврши самоубиство, а 25 пута више њих то покуша. Међутим, у нашој земљи је у последњих 25 година присутан тренд смањења броја таквих случајева, те резултати указују на то да је стопа самоубистава у Србији тада била 20,9, а 2015. године је спала на 15.

Иза тих бројки стоје личне приче оних који су, из много разлога, преиспитивали вредности сопственог живота. Људи који причају о таквим искуствима инспиришу друге. Многи од њих говоре о достизању тренутка у којем су желели себи да одузму живот и проласку кроз то. Многи од њих сада активно раде на превенцији самоубиства и готово сви кажу да је путања на којој су се нашли могла бити прекинута да је неко издвојио само минут пажње.

"Најчешће није у питању један разлог због којег зову, већ је то сплет различитих фактора који утичу на то да се особа осећа беспомоћно. Разлози могу бити материјалне природе, здравствене, али и проблеми на послу, у школи, породици и слично", каже волонтерка тог центра Славица Ранисављев Ковачев, објашњавајући даље зашто људи имају потребу да назову баш њихов центар.

У неким ситуација људи немају коме другом да се обрате. Некада не желе да то деле с блиским људима да их не би оптерећивали, некада их је срамота, плаше се да не буду одбачени, осуђени, несхваћени, као и да ће олако прећи преко оног што их мучи. Једноставно, понекад је ризик отвореног разговора с људимо до којих нам је стало превелики, а некада забораве да имају око себе такве људе.

Ипак, основна улога Центра „Срце” је пружање емотивне подршке особама које пате, размишљају о самоубиству, односно, ангажовани волонтери имају задатак да разговарају с онима којима је тешко, који се осећају несрећно. Ту су да их саслушају, „прочитају” о чему размишљају, покушају да разумеју, да саосећају и пруже подршку. Сваки разговор волонтера и особе која је назвала је, наравно, специфичан. Но, заједничко је разговор о ономе што особу у том тренутку мучи, о њеним размишљањима, осећањима, тренуцима који су јој најтежи. Осим што је важно да наиђу на разумевање, веома је битно да не помисле да их неко осуђује. А за подршку волонтерима након таквих разговора, увек је задужен неко од старијих колега.

Уточиште за све узрасте и проблеме

Центар „Срце” свакодневно прима позиве. Иако су те особе увек анонимне, подаци говоре да је најмлађи испитаник имао 13 година, а најстарији 70. Најчешће, ипак, зову људи између 30 и 50 година, док су на интернету заступљеније млађе генерације.

"Тешко је рећи колико смо укупно позива имали, тај број се мењао током година, тачније, растао ", каже Славица Ранисављев Ковачев.

 Према њеним речима, последњих година имају око 3.900 позива, док су прве имали свега 400. Не делимо их на успешне и неуспешне.

"Сваки пут када нас је неко позвао и добио с друге стране разумевање, емпатију, неког ко ће га саслушати, сматрамо да смо били ту за неког и пружили му подршку. Такође, ми не знамо како се зове особа, одакле је, па самим тим у већини случајева ни да ли је донела одлуку да изврши samoubistvo#, напомиње Славица.

Л. Радловачки