Ђаци истражују планинске и речне лепоте

Иначе позната као спортска, та осмолетка већ десетак година својим ученицима, али и њиховим родитељима, нуди Планинарску секцију, кроз коју могу да препешаче Фрушку гору уздуж и попреко и упознају све њене чувене и скривене лепоте. Да се Дунав не би „осећао запостављено”, у тој школи је, убрзо након Планинарске секције, основана и Риболовачка секција, а такође с идејом да се деца друже и приближе природи.

„У ово доба технологије, помислио сам да би било добро осмислити секцију кроз коју деца могу да заволе природу и Дунав, да се другачије друже“, каже оснивач Риболовачке секције у ОШ „Соња Маринковић” Срђан Ћосић.“Наставник сам српског језика, па сам могао и такве секције да водим, али овако могу и да пренесем своју љубав према риболову. Најбитнији су дружење и боравак у природи, а онај ко воли, наставиће и да пеца.“

Секција се састоји од теоријског дела, где наставник Ћосић ученицима говори о врстама рибе, деловима чамаца, риболовачкој опреми, бонтону на води, како се кува рибља чорба... Потом то знање ђаци могу да примене кроз одласке на пецање, који су у секцији драгоцени, али ретки, јер треба обезбедити превоз, подршку ради безбедности ученика и још много штошта. Због недостатка новца за чешће излете у природу, наставник Ћосић каже да би им ипак, поред већ несебичне подршке директора и Савета родитеља, била потребна додатна помоћ.

„Волео бих да их одведем у неки рибњак где ће сви имати прилику да нешто упецају. Сада одемо ту близу, до Шодроша, рибе је слабо, али упецамо неколико ситнијих“,  каже Ћосић.

Како нам је испричао, за риболов се не интересују само дечаци те је и десетак девојчица похађало његову секцију. Једна од њих је ученица шестог разреда Ивана, која помно прати предавања и у свеску пише и уцртава све што научи, чак и рецепте за спремање рибе које јој је бака уступила, а већ може да се похвали да је упецала једног малог буцова.

„Био је чудан осећај“, признаје она. „Још увек се помало плашим рибе, али бих желела да једног дана упецам сома. Не мора бити велик, неки средње величине.“

Стрпљења има и млада планинарка, осмакиња Мина, која саветује да је за планинарење потребно удобно се обући, понети доста воде, а да форма није пресудна јер то долази временом. Она се у Планинарску секцију у „Соњиној” школи укључила још у петом разреду, а тим хобијем „заразила” је и маму, која сада такође иде на планинарске туре које организује та секција.

Препорука искусног пецароша



Члан Риболовачке секције и искусан пецарош, Стефан, иначе шести разред, објашњава да код нас у реци има толстолобика, шарана, буцова, црвенперке, сомова... Иако за сад ниједну није упецао на секцији, Стефан иза себе има лепих трофеја, пошто је живео на мору и пецао на барци. За јело он препоручује толстолобика, мада, каже, лепи су и сом и шаран.

„Волим природу и шетање и због тога сам толико дуго у тој секцији“, објашњава Мина.“Мама се супер уклопила, а све то ми викендом дође као одмор од школе. Свако место на које стајемо је магично.“

Идеја о Планинарској секцији потекла је од садашњег директора, тада наставника физичког, Бранислава Давидовића. Данас секцију, осим њега, воде Актив наставника физичког и наставница српског, а сарадња коју су на самом почетку успоставили с ПСК „Железничар” траје и даље, те им они пружају логистику и помоћ. Само прошле године, секција је препешачила више од 200 километара.

„Када смо започели секцију, желели смо да се ангажујемо и искористимо оно што нам ова наша лепотица, Фрушка гора, пружа“, објашњава Давидовић.“Било је тешко на почетку, а сада су нас деца толико прихватила да су нам туре увек пуне. Подстакнути децом, прикључио нам се и велики број родитеља, а сада имамо и туре на које иду запослени. Градимо односе у школи, а све у оквиру квалитетног боравка у природи.“

Наставник физичког Саша Филиповић објашњава да планинарења организују четири-пет пута годишње, а уобичајено је да има од 60 до 70 деце по тури. Лепо време је пресудно за одабир термина, док зими иду на Иришки венац на санкање, клизање и грудвање. Најчешће пешаче на Вилине воде, до Новог и Старог Хопова, стазом „Шапица”, до Стражилова и Буковаца, а Бранков гроб је најчешћа крајња дестинација.

„Мислимо да радимо нешто добро, да деци, родитељима и колегама, па и нама самима, пружимо шансу да упознају Фрушку гору, која нам је одмах преко Дунава“, каже Филиповић.“Често се дивимо свим лепотама Србије које су далеко од нас, а зашто да не покажемо деци да се такве лепоте налазе око нас? Тек кад се уђе у дубину, срце и душу Фрушке горе, види се заправо колико је лепо и Орлово бојиште, Поповица, Видиковац... а деца својим реакцијама то и потврђују.“ 

Д. Ристић