Đaci istražuju planinske i rečne lepote

Inače poznata kao sportska, ta osmoletka već desetak godina svojim učenicima, ali i njihovim roditeljima, nudi Planinarsku sekciju, kroz koju mogu da prepešače Frušku goru uzduž i popreko i upoznaju sve njene čuvene i skrivene lepote. Da se Dunav ne bi „osećao zapostavljeno”, u toj školi je, ubrzo nakon Planinarske sekcije, osnovana i Ribolovačka sekcija, a takođe s idejom da se deca druže i približe prirodi.

„U ovo doba tehnologije, pomislio sam da bi bilo dobro osmisliti sekciju kroz koju deca mogu da zavole prirodu i Dunav, da se drugačije druže“, kaže osnivač Ribolovačke sekcije u OŠ „Sonja Marinković” Srđan Ćosić.“Nastavnik sam srpskog jezika, pa sam mogao i takve sekcije da vodim, ali ovako mogu i da prenesem svoju ljubav prema ribolovu. Najbitniji su druženje i boravak u prirodi, a onaj ko voli, nastaviće i da peca.“

Sekcija se sastoji od teorijskog dela, gde nastavnik Ćosić učenicima govori o vrstama ribe, delovima čamaca, ribolovačkoj opremi, bontonu na vodi, kako se kuva riblja čorba... Potom to znanje đaci mogu da primene kroz odlaske na pecanje, koji su u sekciji dragoceni, ali retki, jer treba obezbediti prevoz, podršku radi bezbednosti učenika i još mnogo štošta. Zbog nedostatka novca za češće izlete u prirodu, nastavnik Ćosić kaže da bi im ipak, pored već nesebične podrške direktora i Saveta roditelja, bila potrebna dodatna pomoć.

„Voleo bih da ih odvedem u neki ribnjak gde će svi imati priliku da nešto upecaju. Sada odemo tu blizu, do Šodroša, ribe je slabo, ali upecamo nekoliko sitnijih“,  kaže Ćosić.

Kako nam je ispričao, za ribolov se ne interesuju samo dečaci te je i desetak devojčica pohađalo njegovu sekciju. Jedna od njih je učenica šestog razreda Ivana, koja pomno prati predavanja i u svesku piše i ucrtava sve što nauči, čak i recepte za spremanje ribe koje joj je baka ustupila, a već može da se pohvali da je upecala jednog malog bucova.

„Bio je čudan osećaj“, priznaje ona. „Još uvek se pomalo plašim ribe, ali bih želela da jednog dana upecam soma. Ne mora biti velik, neki srednje veličine.“

Strpljenja ima i mlada planinarka, osmakinja Mina, koja savetuje da je za planinarenje potrebno udobno se obući, poneti dosta vode, a da forma nije presudna jer to dolazi vremenom. Ona se u Planinarsku sekciju u „Sonjinoj” školi uključila još u petom razredu, a tim hobijem „zarazila” je i mamu, koja sada takođe ide na planinarske ture koje organizuje ta sekcija.

Preporuka iskusnog pecaroša



Član Ribolovačke sekcije i iskusan pecaroš, Stefan, inače šesti razred, objašnjava da kod nas u reci ima tolstolobika, šarana, bucova, crvenperke, somova... Iako za sad nijednu nije upecao na sekciji, Stefan iza sebe ima lepih trofeja, pošto je živeo na moru i pecao na barci. Za jelo on preporučuje tolstolobika, mada, kaže, lepi su i som i šaran.

„Volim prirodu i šetanje i zbog toga sam toliko dugo u toj sekciji“, objašnjava Mina.“Mama se super uklopila, a sve to mi vikendom dođe kao odmor od škole. Svako mesto na koje stajemo je magično.“

Ideja o Planinarskoj sekciji potekla je od sadašnjeg direktora, tada nastavnika fizičkog, Branislava Davidovića. Danas sekciju, osim njega, vode Aktiv nastavnika fizičkog i nastavnica srpskog, a saradnja koju su na samom početku uspostavili s PSK „Železničar” traje i dalje, te im oni pružaju logistiku i pomoć. Samo prošle godine, sekcija je prepešačila više od 200 kilometara.

„Kada smo započeli sekciju, želeli smo da se angažujemo i iskoristimo ono što nam ova naša lepotica, Fruška gora, pruža“, objašnjava Davidović.“Bilo je teško na početku, a sada su nas deca toliko prihvatila da su nam ture uvek pune. Podstaknuti decom, priključio nam se i veliki broj roditelja, a sada imamo i ture na koje idu zaposleni. Gradimo odnose u školi, a sve u okviru kvalitetnog boravka u prirodi.“

Nastavnik fizičkog Saša Filipović objašnjava da planinarenja organizuju četiri-pet puta godišnje, a uobičajeno je da ima od 60 do 70 dece po turi. Lepo vreme je presudno za odabir termina, dok zimi idu na Iriški venac na sankanje, klizanje i grudvanje. Najčešće pešače na Viline vode, do Novog i Starog Hopova, stazom „Šapica”, do Stražilova i Bukovaca, a Brankov grob je najčešća krajnja destinacija.

„Mislimo da radimo nešto dobro, da deci, roditeljima i kolegama, pa i nama samima, pružimo šansu da upoznaju Frušku goru, koja nam je odmah preko Dunava“, kaže Filipović.“Često se divimo svim lepotama Srbije koje su daleko od nas, a zašto da ne pokažemo deci da se takve lepote nalaze oko nas? Tek kad se uđe u dubinu, srce i dušu Fruške gore, vidi se zapravo koliko je lepo i Orlovo bojište, Popovica, Vidikovac... a deca svojim reakcijama to i potvrđuju.“ 

D. Ristić