Осуда или забрана сећања била је пракса која је настала у античком Риму. Свако сећање на осуђено лице нестајало је брисањем помена његовог имена из јавних записа или било ког другуг писаног трага. Овај начин формирања наратива из древног Рима, заживо је посебно на простору бивше Југославије након завршетка Другог светског рата.