ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Живот у сенци плаве звезде
Осуда или забрана сећања била је пракса која је настала у античком Риму. Свако сећање на осуђено лице нестајало је брисањем помена његовог имена из јавних записа или било ког другуг писаног трага. Овај начин формирања наратива из древног Рима, заживо је посебно на простору бивше Југославије након завршетка Другог светског рата.
Име др Василија – Ваје Станковића нећемо наћи у новосадској енциклопедији нити у књигама о историји ФК „Војводина” иако је оставио дубок траг у друштвеном и спортском животу Српске Атине током тридесетих година прошлог века. Ко је био тај правник?
Др Василије Станковић рођен је у Лединцима 1900. године. Основну школу завршио је у родном месту, Велику српску православну гимназију у Новом Саду, а потом, непосредно по завршетку Првог светског рата, уписао је Правни факултет на Универзитету у Загребу. Из брака са Маријом Бјанком Соудил, такође правницом, са којом се упознао на студијама у Загребу, имао је сина, Борислава Станковића, будућег прослављеног кошаркашког и спортског радника.
После краћег проведеног времена у Бихаћу, породица Станковић се преселила у Нови Сад где је Василије отворио адвокатску канцеларију. Узоран и посвећен послу, Станковић је у граду стекао репутацију и од средине 1930-их се активније укључио и у политички живот. Познати адвокат и секретар Адвокатске коморе у Новом Саду, др Василије Станковић био је опчињен фудбалском игром. Зато нас и не чуди чињеница да је био редован члан руководећих тела ФК „Војводина”. Идиличан живот породице Станковић прекинут је Априлским ратом и окупацијом 1941. године.
Према наређењу окупаторских мађарских власти, сви они који нису били рођени на територији Бачке пре 1918. године, морали су да се иселе. Станковићи су прешли у Лединце. Касније, у Новом Саду мађарски окупатори су у Погрому, тзв. Јануарској рацији 1942. године, убили Василијеву сестру, са целом њеном породицом. Будући да су се Лединци тада налазили у тзв. Независној држави Хрватској (НДХ), политика чудовишног усташког према Србима је приморала породицу на ново избеглиштво. Родна кућа др Василија у Лединцима је спаљена а његов братанац је убијен под оптужбом да је комуниста. Станковићи су луку спаса пронашли у Београду где је Василије наставио да се бавио адвокатуром. Од 1943. укључио се и у илегални рад Равногорског покрета након чега је био кооптиран у политичко тело Југословенске војске у отаџбини – у Централни национални комитет (ЦНК).
У јануару 1944, др Станковић је у тајности напустио Београд и присуствовао равногорском Светосавском конгресу у селу Ба, као представник из Војводине и из редова Самосталне демократске странке. Тако се нашао међу 294 делегата који су изгласали резолуцију о послератном устројству Југославије. Станковић је пред свршетак грађанског рата у Србији био придружен команди Војводине (јер је и сам пореклом био одатле) под командом мајора Драгише Ракића. Ова група, састављена углавном од официра, народних првака и мање пратње која им је додељена. Крајем рата, совјетска војска га је заробила заједно са Групом команде Војводине. После краћег суђења, др Станковић је стрељан од стране комунистичких власти.
Василије Станковић за време рата није починио никакве злочине, нити било какво недело којим би био виђен као „народни непријатељ”. Учествовао је у отпору против окупатора, а због исказаног антифашизма страдала је и његова породица. Он сам је припадао политичком крилу Равногорског покрета, што је лично сматрао да му је људска и патриотска дужност.
После дугих деценија чекања, 2016. године, угледни адвокат и дугогодишњи функционер ФК „Војводина” правно је рехабилитован. Тако је бар на симболичан начин исправљена огромна неправда према породици Станковић, а на историчарима је остао дуг да презентују и проучавају живот др Станковића.
Петар Ђурђев