Четири и по деценије Друштва љубитеља цвећа и зеленила

То је био први будући председник Друштва љубитеља цвећа и зеленила Јова Радин, те је на тај начин пре 45 година Друштво основано. Нови Сад је некад био град приземница, евентуално једноспратних кућа, и сви су имали баште. Мислим да је то одлика Војвођана – да већ у генима имају љубав према цвећу и зеленилу. Међутим, доласком у град нису више били у могућности да гаје њиве па су већином имали увучене баште и цветне површине“, започиње разговор, али и историју те сложне заједнице садашња председница Слободанка Нећак.

А онда је град почео да „иде” у висину. Куће се руше, људи одлазе у новоизграђене вишеспратнице, у којима је немогуће гајити зеленило како су до тада навикли. Желели су нешто да учине, али нису много знали. Окупљали су се и путовали на изложбе цвећа у различите крајеве у којима се зеленило гајило на разне начине и на карактеристичним површинама. Едуковали су се неколико година пре оснивања Друштва да би касније могли то знање да пренесу, а успешан резултат свега видљив је и дан-данас.

Седиште Друштва љубитеља цвећа и зеленила је на првом спрату Змај Јовине 3. Сваког уторка од 18 часова чланови се окупљају у просторијама на поменутој адреси, друже се и планирају активности. Током летњих дана, место састанка се мења јер, пријатније је на обали реке и у чарди „Лиман“.

Улепшавање града било је и остало основна жеља Друштва. Осим тога, чланови стичу знања о коришћењу и гајењу биљних врста у свакодневном животу, размењују искуства, тежећи да љубав према цвећу и зеленилу пренесу на све генерације. На тај начин у Друштво пристижу и нови чланови.

„Желимо најближима да улепшамо лице града, личним примером помогнемо да заволе зеленило, а упознавањем с Друштвом, путем стручних предавања, путовања и обилазака лепих простора, да их „заразимо“ том љубављу“, каже председница.

„Тежња за лепшим градом развија свест људи у сваком смислу, тако се дошло до идеје да Нови Сад постане град културе. И сама уметност, наука о гајењу цвећа, носи назив хортикултура, односно у себи садржи реч „култура“. Једна од битних карактеристика културног миљеа града је лепо зеленило.“

Врата отворена свима

Осим чланова, у просторије Друштва љубитеља цвећа и зеленила долазе и гости, а неки од њих постану почасни чланови, као што су то, рецимо, хорови под вођством Мише Близанца. Исто тако, свако окупљање не протекне само у „цветним“ и „зеленим“ темама већ су ту, како људи из области хортикултуре и природних наука, тако и посетиоци различитих професија или склоности. Своје стваралаштво представљали су и новинари Ђорђе Рандељ, Павле Малешев, Илија Туцић... Много људи зна за Друштво, па долазе и самоиницијативно.

Такозвано жирирање једна је од водећих активности Друштва љубитеља цвећа и зеленила. Чланови обилазе појединце и објекте, међу којима су и васпитно-образовне и културне установе, фирме, чак и цркве, њихове баште или цветне површине, као и аранжмане у кућама и становима у граду и приградским насељима. Најлепше уређени простори бивају награђени - прва награда је Сребрни цвет, друга је Плакета, а трећа Диплома. Уручује их „Градско зеленило“, а једна од фирми које су понеле прву награду и епитет врхунске организације је „Новкабел“. Од мањих предузетника награђен је један ауто-сервис у Петроварадину, а изузетно занимљив пример је и ранжирна станица код Детелинаре, у оквиру које о веома уређеном цветном и зеленом аранжману брину мушкарци.

„Цветна“ институција без прекида постоји готово 45 година, а највећи број чланова, тачније речено чланица, јесу жене које су се, након одласка у пензију, посветиле љубави према цвећу. Посебно је занимљиво осврнути се на струку и животни пут.

„Одувек сам гајила љубав према природи“, сећа се учитељица у пензији Олга Петрић, чланица Друштва сигурно 25 година.

„Кад сам била млађа, често сам с планинарима ишла на Фрушку гору, а на Главици имам викендицу. Пре неколико година сам, желећи да проверим да ли то још могу, допешачила од Поповице до своје викендице. За Друштво љубитеља цвећа и зеленила сазнала сам из новина. Писало је о организацији путовања по Фрушкој гори, па ме је то заинтаресовало. Моја комшиница Деса Молнар увелико је била чланица и ја сам се уз њу прикључила. Љубав према природи, дружењу и путовању спојила сам са чланством. Кад је реч о цвећу код куће, гајим невене и имам их много, они не траже велику негу. Осим њих, имам много зачинског биља, мушкатле и мало ружа. Невен и жута ружа су ми омиљено цвеће.“

Б. Павковић