Ченејски аеродром опет у потрази за - новим почетком

Нови Сад са бројем становника који је достигао, и још онима који популарно речено гравитирају ка њему или долазе послом, вероватно и заслужује комплетну ваздушну луку, али Миодраг Радановић из Аеро клуба Нови Сад каже да је у овом тренутку предалеко размишљати о таквом пројекту и да би прво требало вратити у пун капацитет постојећи ченејски аеродром са свим активностима које је и некада имао, а затим у складу са потребама предузимати даље кораке ка евентуалној комерцијализацији.

Према речима Миодрага Радановића, члана најстаријег Аеро клуба у држави (основан 1923 године), тренутна ситуација на аеродрому у Ченеју није нимало сјајна и пред члановима Аеро клуба је дуг и напоран пут да прво привуку назад бивше и неке нове чланове, да оспособе и региструју летилице, да обнове све секције и да се створе услови и за пружање услуга што је некада била главна делатност Аеро клуба Нови Сад и ченејског аеродрома од које се издржавао спорт.

- Лако је причати како “само треба наћи” пар десетина милиона евра и направити нову писту и додатну инфраструктуру и ето аеродрома у Новом Саду... Наравно да је новац ту кључни проблем, али осим тога, за такву перспективу ченејског аеродрома, мора да се појави јасна потреба, а о њој можемо говорити тек када би дошли у ситуацију да постојећи аеродром више не може да покрије потражњу. У овом тренутку смо, на жалост, далеко од тога - каже Радановић.

Како каже, Аеро клуб Нови Сад је након неколико година таворења, кренуо са старим члановима и председником УО клуба Драгољубом Самарџићем  да обнавља активности и за сада је оспособљен и регистрован један авион, али уз најаву помоћи Града и управе Јужно-бачког округа, постоји нада да ће се обновити и остале делатности попут падобранства, једриличарства, обука за летење и скакање, али и моделарства и макетарства где су чланови новосадског клуба некада били светски прваци.     

- Практично смо сада на неком новом почетку, али сам уверен да постоји потенцијал да се оживи ченејски аеродром. За тај нови почетак потребно је вратити људе, а имамо их овде у Новом Саду и околини јер је велики број пилота и падобранаца који су ангажовани у војсци и ЈАТ-у управо поникао на ченејском аеродрому. Друга ствар која је наш велики потенцијал јесте и сама писта јер ниједан аероклуб у држави нема писту од 1.600 метара такве чврстоће и која је дренирана тако да је увек употребљива. Она је и сада потенцијал за комерцијализацију аеродрома јер и у постојећим условима на Ченеј могу да слете и млазни војни авиони, као и путнички капацитета до двадесетак седишта - појашњава Радановић који је члан Аеро клуба Нови Сад још од 1979. године. - Нема дилеме да би сви волели да Нови Сад добије неки већи аеродром са којег би се летело и ван државе, али тренутно се морамо посветити ономе што имамо, при чему је и то угрожено због лошег стања у клубу prеthodnih година; док садашњи капацитети не буду максимално искоришћени, тешко се може говорити о проширивању како аеродрома, тако и услуга које би се пружале на Ченеју.

Ченејски аеродром у овом тренутку, каже “Дневников” саговорник, користи Аеро клуб Нови Сад са поменутим (једним) регистрованим авионом, а поред њих са ченејске писте полећу и чланови Аеро клуба “Галеб - Г4”, Драгана Амиџића који користе и део објеката на аеродрому, као и једна летелица “Циклонизације”, авион Ан-2 који је купљен управо од аеро клуба.

- Искоришћеност капацитета на Ченеју врло је мала и чланство нашег клуба који се обновља покушава да уз помоћ Града и Јужно-бачког округа оживи активности. Овим једним авионом не можемо много тога, али управа клуба на челу са г. Самарџићем се труди да у наредном периоду региструје и остале летелице јер без њих и једрилица не можемо поново покренуту никакву обуку нити ваздухопловну школу која је база за све активности на аеродрому, а која није регистрована већ десетак година - појашњава Миодраг Радановић.

Према његовим речима, Аеро клуб је некада своје чланство стварао буквално од ђака и студената који су долазили на основне обуке летења или падобранства.

- Обично смо зими организовали доласке на аеродром како би разгледали авионе и упознали се са основама, а касније, на пролеће би њих на десетине долазило да се пријави на обуку. Из тога је настајало наше чланство и тако је клуб јачао у сваком погледу. Једно време је наш клуб имао толико посла да су пилоти овде зарађивали више него у тадашњем ЈАТ-у - закључује Радановић.

Према његовим речима, близина сурчинског аеродрома свакако не иде у прилог оснивању “озбиљнијег” аеродрома у Новом Саду, али Ченеј има свој потенцијал као спортски или такозвани терцијални аеродром.

- Ченеј у томе има своју шансу и штета би била да је не искористи. Краће туре у земљи, али и иностранству, организовање летова за панорамско разгледање, снимања из ваздуха, летови за потребе пољопривреде и слично. Међутим, да би стигли до тога потребно је обновити базу Аеро клуба, а неопходна нам је и помоћ друштва и државе да би поново стали на ноге и кренули у развој, а у том случају и аеродром на Ченеју би могао да заживи и за друге летелице - тврди Радановић.  

Нико Перковић

Тешко до инвеститора без Закона о спорту

Аеродромска писта на Ченеју заједно са хангарима, летелицама, опремом, земљиштем и осталим објектима у власништву је Аеро клуба Нови Сад који је, као и већина спортских клубова, регистрован као удружење грађана због чега је клуб прилично ограничен када је у питању партнерство са потенцијалним инвеститорима.

- Надамо се да ће Закон о спорту бити што пре усвојен како би се рашчистили сви ти односи. Овако смо ни на небу ни на земљи јер евентуалном партнеру или спонзору који би улагањем у аеродром нормално хтео да оствари и неки свој интерес, не можемо да гарантујемо шта ће бити у будућности и какви ће прописи бити на снази - каже Радовановић.

Са Ченеја до афричких џунгли

Чувена је прича о пилотима Аеро клуба Нови Сад који су пре неколико деценија ангажовани да запрашују поља памука у Африци. Три мања авиона,  са у то време оскудном навигацијом у пратњи једног већег, прелетели су Средоземно море, али су касније за време лета над континентом погрешно променили курс и загубили изнад афричког беспућа. Како су убрзо остали и без горива у неком моменту су принудно слетели на прву погодну ливаду. Авантура тројице пилота и једног механичара је потрајала још четрдесет дана колико им је требало да стигну до цивилизације и првог града. Један од пилота је тада одлучио да узме четврти авион и оде да пронађе она три која су остала усред џунгле. Он је успео да их пронађе, али приликом слетања на исту ту ливаду у високој трави није приметио огроман мравињак висок пар метара који је знатно оштетио авион. Како би успео поново да узлети, вешти пилот је прво користећи пропелер једног од авиона покосио траву на ливади, а затим пресипајући гориво из осталих авиона оспособио једну летелицу и њом се вратио у цивилизацију.