Čenejski aerodrom opet u potrazi za - novim početkom

Novi Sad sa brojem stanovnika koji je dostigao, i još onima koji popularno rečeno gravitiraju ka njemu ili dolaze poslom, verovatno i zaslužuje kompletnu vazdušnu luku, ali Miodrag Radanović iz Aero kluba Novi Sad kaže da je u ovom trenutku predaleko razmišljati o takvom projektu i da bi prvo trebalo vratiti u pun kapacitet postojeći čenejski aerodrom sa svim aktivnostima koje je i nekada imao, a zatim u skladu sa potrebama preduzimati dalje korake ka eventualnoj komercijalizaciji.

Prema rečima Miodraga Radanovića, člana najstarijeg Aero kluba u državi (osnovan 1923 godine), trenutna situacija na aerodromu u Čeneju nije nimalo sjajna i pred članovima Aero kluba je dug i naporan put da prvo privuku nazad bivše i neke nove članove, da osposobe i registruju letilice, da obnove sve sekcije i da se stvore uslovi i za pružanje usluga što je nekada bila glavna delatnost Aero kluba Novi Sad i čenejskog aerodroma od koje se izdržavao sport.

- Lako je pričati kako “samo treba naći” par desetina miliona evra i napraviti novu pistu i dodatnu infrastrukturu i eto aerodroma u Novom Sadu... Naravno da je novac tu ključni problem, ali osim toga, za takvu perspektivu čenejskog aerodroma, mora da se pojavi jasna potreba, a o njoj možemo govoriti tek kada bi došli u situaciju da postojeći aerodrom više ne može da pokrije potražnju. U ovom trenutku smo, na žalost, daleko od toga - kaže Radanović.

Kako kaže, Aero klub Novi Sad je nakon nekoliko godina tavorenja, krenuo sa starim članovima i predsednikom UO kluba Dragoljubom Samardžićem  da obnavlja aktivnosti i za sada je osposobljen i registrovan jedan avion, ali uz najavu pomoći Grada i uprave Južno-bačkog okruga, postoji nada da će se obnoviti i ostale delatnosti poput padobranstva, jedriličarstva, obuka za letenje i skakanje, ali i modelarstva i maketarstva gde su članovi novosadskog kluba nekada bili svetski prvaci.     

- Praktično smo sada na nekom novom početku, ali sam uveren da postoji potencijal da se oživi čenejski aerodrom. Za taj novi početak potrebno je vratiti ljude, a imamo ih ovde u Novom Sadu i okolini jer je veliki broj pilota i padobranaca koji su angažovani u vojsci i JAT-u upravo ponikao na čenejskom aerodromu. Druga stvar koja je naš veliki potencijal jeste i sama pista jer nijedan aeroklub u državi nema pistu od 1.600 metara takve čvrstoće i koja je drenirana tako da je uvek upotrebljiva. Ona je i sada potencijal za komercijalizaciju aerodroma jer i u postojećim uslovima na Čenej mogu da slete i mlazni vojni avioni, kao i putnički kapaciteta do dvadesetak sedišta - pojašnjava Radanović koji je član Aero kluba Novi Sad još od 1979. godine. - Nema dileme da bi svi voleli da Novi Sad dobije neki veći aerodrom sa kojeg bi se letelo i van države, ali trenutno se moramo posvetiti onome što imamo, pri čemu je i to ugroženo zbog lošeg stanja u klubu prethodnih godina; dok sadašnji kapaciteti ne budu maksimalno iskorišćeni, teško se može govoriti o proširivanju kako aerodroma, tako i usluga koje bi se pružale na Čeneju.

Čenejski aerodrom u ovom trenutku, kaže “Dnevnikov” sagovornik, koristi Aero klub Novi Sad sa pomenutim (jednim) registrovanim avionom, a pored njih sa čenejske piste poleću i članovi Aero kluba “Galeb - G4”, Dragana Amidžića koji koriste i deo objekata na aerodromu, kao i jedna letelica “Ciklonizacije”, avion An-2 koji je kupljen upravo od aero kluba.

- Iskorišćenost kapaciteta na Čeneju vrlo je mala i članstvo našeg kluba koji se obnovlja pokušava da uz pomoć Grada i Južno-bačkog okruga oživi aktivnosti. Ovim jednim avionom ne možemo mnogo toga, ali uprava kluba na čelu sa g. Samardžićem se trudi da u narednom periodu registruje i ostale letelice jer bez njih i jedrilica ne možemo ponovo pokrenutu nikakvu obuku niti vazduhoplovnu školu koja je baza za sve aktivnosti na aerodromu, a koja nije registrovana već desetak godina - pojašnjava Miodrag Radanović.

Prema njegovim rečima, Aero klub je nekada svoje članstvo stvarao bukvalno od đaka i studenata koji su dolazili na osnovne obuke letenja ili padobranstva.

- Obično smo zimi organizovali dolaske na aerodrom kako bi razgledali avione i upoznali se sa osnovama, a kasnije, na proleće bi njih na desetine dolazilo da se prijavi na obuku. Iz toga je nastajalo naše članstvo i tako je klub jačao u svakom pogledu. Jedno vreme je naš klub imao toliko posla da su piloti ovde zarađivali više nego u tadašnjem JAT-u - zaključuje Radanović.

Prema njegovim rečima, blizina surčinskog aerodroma svakako ne ide u prilog osnivanju “ozbiljnijeg” aerodroma u Novom Sadu, ali Čenej ima svoj potencijal kao sportski ili takozvani tercijalni aerodrom.

- Čenej u tome ima svoju šansu i šteta bi bila da je ne iskoristi. Kraće ture u zemlji, ali i inostranstvu, organizovanje letova za panoramsko razgledanje, snimanja iz vazduha, letovi za potrebe poljoprivrede i slično. Međutim, da bi stigli do toga potrebno je obnoviti bazu Aero kluba, a neophodna nam je i pomoć društva i države da bi ponovo stali na noge i krenuli u razvoj, a u tom slučaju i aerodrom na Čeneju bi mogao da zaživi i za druge letelice - tvrdi Radanović.  

Niko Perković

Teško do investitora bez Zakona o sportu

Aerodromska pista na Čeneju zajedno sa hangarima, letelicama, opremom, zemljištem i ostalim objektima u vlasništvu je Aero kluba Novi Sad koji je, kao i većina sportskih klubova, registrovan kao udruženje građana zbog čega je klub prilično ograničen kada je u pitanju partnerstvo sa potencijalnim investitorima.

- Nadamo se da će Zakon o sportu biti što pre usvojen kako bi se raščistili svi ti odnosi. Ovako smo ni na nebu ni na zemlji jer eventualnom partneru ili sponzoru koji bi ulaganjem u aerodrom normalno hteo da ostvari i neki svoj interes, ne možemo da garantujemo šta će biti u budućnosti i kakvi će propisi biti na snazi - kaže Radovanović.

Sa Čeneja do afričkih džungli

Čuvena je priča o pilotima Aero kluba Novi Sad koji su pre nekoliko decenija angažovani da zaprašuju polja pamuka u Africi. Tri manja aviona,  sa u to vreme oskudnom navigacijom u pratnji jednog većeg, preleteli su Sredozemno more, ali su kasnije za vreme leta nad kontinentom pogrešno promenili kurs i zagubili iznad afričkog bespuća. Kako su ubrzo ostali i bez goriva u nekom momentu su prinudno sleteli na prvu pogodnu livadu. Avantura trojice pilota i jednog mehaničara je potrajala još četrdeset dana koliko im je trebalo da stignu do civilizacije i prvog grada. Jedan od pilota je tada odlučio da uzme četvrti avion i ode da pronađe ona tri koja su ostala usred džungle. On je uspeo da ih pronađe, ali prilikom sletanja na istu tu livadu u visokoj travi nije primetio ogroman mravinjak visok par metara koji je znatno oštetio avion. Kako bi uspeo ponovo da uzleti, vešti pilot je prvo koristeći propeler jednog od aviona pokosio travu na livadi, a zatim presipajući gorivo iz ostalih aviona osposobio jednu letelicu i njom se vratio u civilizaciju.