Чему нас учи новосадски родослов
Осамдесетих година прошлог века Новом Саду је додељена титула најчистијег и најлепшег града у Југославији.
Мирољубив и безбрижан, смештен испред Дунава и Фрушке горе, увек је важио за насеобину „по мери човека”. Становништво Српске Атине надалеко је било познато по доброћудној нарави која се, како често бива, није граничила са немарношћу, већ напротив. Новосађани, познати као страствени бициклисти, савесно су бирали здраву алтернативу.
Дуго се на друштвеним мрежама водила дискусија на тему „шта раде прави Новосађани” и колико су особина у аманет оставили данашњој војвођанској престоници. Говорило се да прави Новосађанин редовно чита лист „Дневник”, храни лабудове у Дунавском парку и слуша музику Ђорђа Балашевића. Потом, води рачуна о безбедности у граду, прелазећи улицу само на зелено. Увек се јавља комшијама уз љубазан осмех и питање „како сте”, а Штранд сматра за најлепшу плажу на свету. Данас су лабудове у парку замениле дивље патке, Панонског морнара нема, али се негује успомен на њега. На пешачком прелазу омакне се покоје црвено светло, а без обзира на гужве у саобраћају, бицикл је остао омиљено превозно средство у нашем граду. Што се тиче ишчитавања „Дневник”, ми смо ту да подсетимо суграђане на њихов омиљени ритуал и доносећи им свакодневно информације и занимљиве приче, укажемо на лепоту и важност писане речи.
Драгана Клашња