Čemu nas uči novosadski rodoslov
Osamdesetih godina prošlog veka Novom Sadu je dodeljena titula najčistijeg i najlepšeg grada u Jugoslaviji.
Miroljubiv i bezbrižan, smešten ispred Dunava i Fruške gore, uvek je važio za naseobinu „po meri čoveka”. Stanovništvo Srpske Atine nadaleko je bilo poznato po dobroćudnoj naravi koja se, kako često biva, nije graničila sa nemarnošću, već naprotiv. Novosađani, poznati kao strastveni biciklisti, savesno su birali zdravu alternativu.
Dugo se na društvenim mrežama vodila diskusija na temu „šta rade pravi Novosađani” i koliko su osobina u amanet ostavili današnjoj vojvođanskoj prestonici. Govorilo se da pravi Novosađanin redovno čita list „Dnevnik”, hrani labudove u Dunavskom parku i sluša muziku Đorđa Balaševića. Potom, vodi računa o bezbednosti u gradu, prelazeći ulicu samo na zeleno. Uvek se javlja komšijama uz ljubazan osmeh i pitanje „kako ste”, a Štrand smatra za najlepšu plažu na svetu. Danas su labudove u parku zamenile divlje patke, Panonskog mornara nema, ali se neguje uspomen na njega. Na pešačkom prelazu omakne se pokoje crveno svetlo, a bez obzira na gužve u saobraćaju, bicikl je ostao omiljeno prevozno sredstvo u našem gradu. Što se tiče iščitavanja „Dnevnik”, mi smo tu da podsetimo sugrađane na njihov omiljeni ritual i donoseći im svakodnevno informacije i zanimljive priče, ukažemo na lepotu i važnost pisane reči.
Dragana Klašnja