Бошко Брзић из Будисаве свестрани учитељ несвакидашње историје

Како најављује, сигурно ће објавити аутобиографску причу и то ће бити само једна од књига у низу које је објавио и поносно сместио у своју густо уштрикану библиотеку.

„У 17. години сам почео да пишем, прво о спортским догађајима у „Војвођанском спорту”, који је тад излазио, а писао сам и књижевне текстове и бавио сам се науком, завичајном историјом Беочина“, набраја наш домаћин, и даље повремени дописник „Политике”, и присећа се шта ће се још наћи у будућим мемоарима.

„Скупљао сам и стари новац, јер у свим обрадивим њивама на Фрушкој гори може да се нађе римски новац. Моји ђаци су знали да ниједан стари новчић не треба бацају, него да ми донесу да видим. Такође, скупљао сам народне умотворине, а сад су у припреми моји мемоари, који се неће тако звати.“

А најпикантнији део тих прича засигурно ће бити детаљи због чега је из беочинске школе прешао у будисавску.

„Истерали су ме из школе у Беочину, не зато што нисам био комуниста, већ зато што сам правио идејне грешке“, каже чика Бошко, поносан што је у тадашње време имао владику за пријатеља.

„Немам чега да се плашим. Ја сам Србин, хришћанин и православац! Посвађао сам се с директором беочинске основне школе док сам био председник синдиката, па ми је опсовао матер. Зграбио сам га за ту машну и рекао: „Ти ћеш мени да псујеш матер?!” Нисам га ударио, само сам га зграбио за машну, а знао је да сам некада био боксер. Опсујем ја њему све по списку у канцеларији, све оне псовке које сам научио још као дете у мом Ковиљу. Радио сам још месец дана, кад дође неки Цвијо Поповић, писмоноша, доноси ми препоручено писмо с печатом школе. Пред ученицима све прочитам, читам, гледам у ђаке, реко: „Децо моја, сад ме видиш, сад ме не видиш, јесте ли чули за тај израз?” Реко: „Добио сам моментални отказ.” Деца се покупила и отишла кући, а ја остадох без службе.“

Брзић пак није дозволио да га таква ситуација обесхрабри, те је искористио принудни „распуст” за довршавање студија. Убрзо је уследио конкурс у Бидисави, где су тражили наставника српског језика у локалној школи „Моша Пијаде”. Био је примљен јер му је једини конкурент била особа која је својевремено била на Голом отоку. Бошкову несрећну „биографију” нису толико познавали, те су га примили у редове свог наставног кадра.

„Кад сам дошао да радим, имао сам литерарну секцију. У то време је Иво Андрић добио Нобелову награду, па ми једна ученица рече како би волела да га упозна, да му честита и да га изљуби. Кажем јој да му напише дописницу како бисмо желели да га упознамо, па, ако је расположен, да га посетимо. Андрићева супруга нам је одговорила кад можемо да дођемо и том приликом смо добили неколико књига с посветама. Мени је дао „Травничку хронику”, а понео сам и своју свеску за аутограме“, присећа се чика Бошко и онда упловљава у једну сасвим несвакидашњу причу.

Та свеска за аутограме је посебан драгуљ његових сећања, међ разним корицама на полицама у дневној соби. Једна његова ученица, која се обучавала у књиговезачком занату, поклонила му је прву књигу коју је направила, а он ју је искористио за прикупљање аутограма свих савременика који су на неки начин допринели друштву, али и чланова своје породице.

„Мало која страница је чиста. Ево, владика Варнава ми се потписао два дана пре смрти, кад је био код мене у Ковиљу. Ту су и Тоне Селишкар, Алекса Микић, Бранко Ћопић, Иво Андрић, Луис Армстронг, песник Душко Новаковић, Бора Отић, чак и чланови породице али, нажалост, не и родитељи“, показује нам чика Бошко своју драгоценост док пажљиво рукује пожутелим листовима.

Л. Радловачки

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.