Boško Brzić iz Budisave svestrani učitelj nesvakidašnje istorije

Kako najavljuje, sigurno će objaviti autobiografsku priču i to će biti samo jedna od knjiga u nizu koje je objavio i ponosno smestio u svoju gusto uštrikanu biblioteku.

„U 17. godini sam počeo da pišem, prvo o sportskim događajima u „Vojvođanskom sportu”, koji je tad izlazio, a pisao sam i književne tekstove i bavio sam se naukom, zavičajnom istorijom Beočina“, nabraja naš domaćin, i dalje povremeni dopisnik „Politike”, i priseća se šta će se još naći u budućim memoarima.

„Skupljao sam i stari novac, jer u svim obradivim njivama na Fruškoj gori može da se nađe rimski novac. Moji đaci su znali da nijedan stari novčić ne treba bacaju, nego da mi donesu da vidim. Takođe, skupljao sam narodne umotvorine, a sad su u pripremi moji memoari, koji se neće tako zvati.“

A najpikantniji deo tih priča zasigurno će biti detalji zbog čega je iz beočinske škole prešao u budisavsku.

„Isterali su me iz škole u Beočinu, ne zato što nisam bio komunista, već zato što sam pravio idejne greške“, kaže čika Boško, ponosan što je u tadašnje vreme imao vladiku za prijatelja.

„Nemam čega da se plašim. Ja sam Srbin, hrišćanin i pravoslavac! Posvađao sam se s direktorom beočinske osnovne škole dok sam bio predsednik sindikata, pa mi je opsovao mater. Zgrabio sam ga za tu mašnu i rekao: „Ti ćeš meni da psuješ mater?!” Nisam ga udario, samo sam ga zgrabio za mašnu, a znao je da sam nekada bio bokser. Opsujem ja njemu sve po spisku u kancelariji, sve one psovke koje sam naučio još kao dete u mom Kovilju. Radio sam još mesec dana, kad dođe neki Cvijo Popović, pismonoša, donosi mi preporučeno pismo s pečatom škole. Pred učenicima sve pročitam, čitam, gledam u đake, reko: „Deco moja, sad me vidiš, sad me ne vidiš, jeste li čuli za taj izraz?” Reko: „Dobio sam momentalni otkaz.” Deca se pokupila i otišla kući, a ja ostadoh bez službe.“

Brzić pak nije dozvolio da ga takva situacija obeshrabri, te je iskoristio prinudni „raspust” za dovršavanje studija. Ubrzo je usledio konkurs u Bidisavi, gde su tražili nastavnika srpskog jezika u lokalnoj školi „Moša Pijade”. Bio je primljen jer mu je jedini konkurent bila osoba koja je svojevremeno bila na Golom otoku. Boškovu nesrećnu „biografiju” nisu toliko poznavali, te su ga primili u redove svog nastavnog kadra.

„Kad sam došao da radim, imao sam literarnu sekciju. U to vreme je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, pa mi jedna učenica reče kako bi volela da ga upozna, da mu čestita i da ga izljubi. Kažem joj da mu napiše dopisnicu kako bismo želeli da ga upoznamo, pa, ako je raspoložen, da ga posetimo. Andrićeva supruga nam je odgovorila kad možemo da dođemo i tom prilikom smo dobili nekoliko knjiga s posvetama. Meni je dao „Travničku hroniku”, a poneo sam i svoju svesku za autograme“, priseća se čika Boško i onda uplovljava u jednu sasvim nesvakidašnju priču.

Ta sveska za autograme je poseban dragulj njegovih sećanja, međ raznim koricama na policama u dnevnoj sobi. Jedna njegova učenica, koja se obučavala u knjigovezačkom zanatu, poklonila mu je prvu knjigu koju je napravila, a on ju je iskoristio za prikupljanje autograma svih savremenika koji su na neki način doprineli društvu, ali i članova svoje porodice.

„Malo koja stranica je čista. Evo, vladika Varnava mi se potpisao dva dana pre smrti, kad je bio kod mene u Kovilju. Tu su i Tone Seliškar, Aleksa Mikić, Branko Ćopić, Ivo Andrić, Luis Armstrong, pesnik Duško Novaković, Bora Otić, čak i članovi porodice ali, nažalost, ne i roditelji“, pokazuje nam čika Boško svoju dragocenost dok pažljivo rukuje požutelim listovima.

L. Radlovački

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” je sufinansiran od strane Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.