Бивши трговац и самоуки уметник Мирослав Крунић, ватром црта по дрвету

Раније је Крунић имао већу склоност бављења сликарством, док се пирографији посветио последње две године. Пре тога је уљаним бојама радио на платнима, али је на дрвету сликао и акрил техником, па му се временом изузетно допала пирографија, стекавши временом и бројне поклонике хобија коме се својски посветио.

- У последње време ме пирографија више привлачи, него коришћење боја. Пирограф је, заправо, једна врста лемилице само што има још разне додатке, којима се може покрити већа површина или исказати разни ефекти и детаљи - стручно објашњава Крунић.

За своје радове користи углавном тополу, која му је најдоступнија, али напомиње како би боље било радити на липи, јер је мекша и лакша за реда, а уз то нема чворова и сенки, па би тако постизао боље ефекте у свом раду.

Крунић се једини уметник који се бави пирографијом не само у свом завичајном Мошорину, већ и околини. Прича да је као сликар аматер био на једној уметничкој колонији у Горњем Милановцу, у Етно селу “Галетово сокаче” и тамо из прикрајка “крао” овај стари уметнички занат.

- Упознао сам се са пирографијом и приликом боравка на уметничкој колонији у Горњој Трепчи, увек су то била лепа дружења и размена искустава, а и могућност да се нешто ново научи. Када сам се вратио кући, пробао сам да нешто урадим пирографијом, много ми се допало и наставио сам даље - сећа се Крунић својих почетака.

Иначе, он је чији свој радни век одрадио као трговац, једно кратко време, око две године у Новом Саду, а после све до пензионисања у сеоској продавници мешовите робе у Мошорину.

- Цртање ме је посебно привлачило још у основној школи. Једном приликом на часу ликовног наставница Спасенија Ковачевић задала нам је слободну тему па негде отишла, да ли на кафу или неким другим послом. Направио сам се паметан, па сам целом разреду нацртао разне карикатуре. Када је наставница дошла на крају часа свима је дала петице, а ја сам прошао најгоре и зарадио јединицу - упамтио је Мирослав и ову немилу школску епизоду, када није схваћена његова маштовитост .

Међутим, у време док је у Мошорину играо фудбал, пошто клуб није имао новца да штампа плакате за утакмице, Крунић их је исписивао и илустровао пригодним карикатурама.

- Одатле је кренуло моје веће интересовање за уметност, а после када сам отишао у Армију, упознао сам и дружио се са академским сликаром Предрагом Јовареком. По ходницима у касарни смо цртали на разне пригодне теме за то војничко време. Још више сам заволео сликарство и кад сам напокон скинуо униформу, наставио сам код куће, прво оловком, а после уљаним бојама на платну и дрвету, кренуо по разним сликарским колонијама и тако се усавршавао - такав је био Крунићев развојни пут.

Мада самоук имао је самосталне изложбе у Београду, Новом Саду и наравно свом Мошорину, док су његова остварењима уврштена на више од стотину колективних изложби.

- Сада у пензији имам више времена него пре, осећам се још увек јак, па радим све и свашта, те се посветим уметничком раду. Од старих цигала и бибер црепова умем да озидам чесме, роштиље и бунаре у рустичном војвођанском стилу, који су такође запажени. И то је нека врста уметности, али треба мало и физикалисати. Пирографије су ми, ипак, постале преокупација, с обзиром да ми заиста прија рад на дрвету, а срећом то се допада и онима који знају и виде шта радим. Осликавам на дрвету разне мотиве, али и доста икона, које се најбоље продају по приступачној цени. Настојим да искористим свој дар, а пошто је пензија скромна, добро дође допунски приход за домаћинство - не жали се Крунић.

Милорад Митровић