Bivši trgovac i samouki umetnik Miroslav Krunić, vatrom crta po drvetu

Ranije je Krunić imao veću sklonost bavljenja slikarstvom, dok se pirografiji posvetio poslednje dve godine. Pre toga je uljanim bojama radio na platnima, ali je na drvetu slikao i akril tehnikom, pa mu se vremenom izuzetno dopala pirografija, stekavši vremenom i brojne poklonike hobija kome se svojski posvetio.

- U poslednje vreme me pirografija više privlači, nego korišćenje boja. Pirograf je, zapravo, jedna vrsta lemilice samo što ima još razne dodatke, kojima se može pokriti veća površina ili iskazati razni efekti i detalji - stručno objašnjava Krunić.

Za svoje radove koristi uglavnom topolu, koja mu je najdostupnija, ali napominje kako bi bolje bilo raditi na lipi, jer je mekša i lakša za reda, a uz to nema čvorova i senki, pa bi tako postizao bolje efekte u svom radu.

Krunić se jedini umetnik koji se bavi pirografijom ne samo u svom zavičajnom Mošorinu, već i okolini. Priča da je kao slikar amater bio na jednoj umetničkoj koloniji u Gornjem Milanovcu, u Etno selu “Galetovo sokače” i tamo iz prikrajka “krao” ovaj stari umetnički zanat.

- Upoznao sam se sa pirografijom i prilikom boravka na umetničkoj koloniji u Gornjoj Trepči, uvek su to bila lepa druženja i razmena iskustava, a i mogućnost da se nešto novo nauči. Kada sam se vratio kući, probao sam da nešto uradim pirografijom, mnogo mi se dopalo i nastavio sam dalje - seća se Krunić svojih početaka.

Inače, on je čiji svoj radni vek odradio kao trgovac, jedno kratko vreme, oko dve godine u Novom Sadu, a posle sve do penzionisanja u seoskoj prodavnici mešovite robe u Mošorinu.

- Crtanje me je posebno privlačilo još u osnovnoj školi. Jednom prilikom na času likovnog nastavnica Spasenija Kovačević zadala nam je slobodnu temu pa negde otišla, da li na kafu ili nekim drugim poslom. Napravio sam se pametan, pa sam celom razredu nacrtao razne karikature. Kada je nastavnica došla na kraju časa svima je dala petice, a ja sam prošao najgore i zaradio jedinicu - upamtio je Miroslav i ovu nemilu školsku epizodu, kada nije shvaćena njegova maštovitost .

Međutim, u vreme dok je u Mošorinu igrao fudbal, pošto klub nije imao novca da štampa plakate za utakmice, Krunić ih je ispisivao i ilustrovao prigodnim karikaturama.

- Odatle je krenulo moje veće interesovanje za umetnost, a posle kada sam otišao u Armiju, upoznao sam i družio se sa akademskim slikarom Predragom Jovarekom. Po hodnicima u kasarni smo crtali na razne prigodne teme za to vojničko vreme. Još više sam zavoleo slikarstvo i kad sam napokon skinuo uniformu, nastavio sam kod kuće, prvo olovkom, a posle uljanim bojama na platnu i drvetu, krenuo po raznim slikarskim kolonijama i tako se usavršavao - takav je bio Krunićev razvojni put.

Mada samouk imao je samostalne izložbe u Beogradu, Novom Sadu i naravno svom Mošorinu, dok su njegova ostvarenjima uvrštena na više od stotinu kolektivnih izložbi.

- Sada u penziji imam više vremena nego pre, osećam se još uvek jak, pa radim sve i svašta, te se posvetim umetničkom radu. Od starih cigala i biber crepova umem da ozidam česme, roštilje i bunare u rustičnom vojvođanskom stilu, koji su takođe zapaženi. I to je neka vrsta umetnosti, ali treba malo i fizikalisati. Pirografije su mi, ipak, postale preokupacija, s obzirom da mi zaista prija rad na drvetu, a srećom to se dopada i onima koji znaju i vide šta radim. Oslikavam na drvetu razne motive, ali i dosta ikona, koje se najbolje prodaju po pristupačnoj ceni. Nastojim da iskoristim svoj dar, a pošto je penzija skromna, dobro dođe dopunski prihod za domaćinstvo - ne žali se Krunić.

Milorad Mitrović