БИРАМО НАЈЛЕПШУ БАШТУ: Иванин рај на земљи, успомена и завет мајци

Двориште с ружама, лавандом, лалама, јасмином, цветовима нара и дрворедом туја у сремском селу Ривици надомак Врдника и не тако далеко од Новог Сада, данас сама одржава двадесетосмогодишња Ивана Нешковић, чувајући тако успомену на мајку, која јој је и пренела љубав према цвећу. Амбијент дворишта од бетона и камена се до 1985. године није разликовао од већине сеоских домаћинстава тог краја, док се у кућу није уселила Иванина мама Смиља. Она је жељу да се ту негују травњак и цвеће сама почела да претвара у стварност, а о томе се у малом месту и дан-данас с чуђењем и дивљењем прича.

– Сама је лупала бетон и товарила шут, а сви су у селу говорили: „Млада снаја дошла и узела да ради нешто немогуће” – с осмехом прича Ивана Нешковић. – Међутим, она је имала јасну жељу и визију. Постепено је кренула, није имала новац да купи и уложи у двориште као што се данас ради, него је годинама сама довлачила пањеве из шума, где год би угледала саксијско цвеће, затражила би пелцер, а негде кажу да то ваља и украсти да би се примило. Највише је волела старинске мушкатле, које сам ја после њене смрти, кад је дошла јесен, унела у кућу да се не смрзну, међутим, те године, кад је преминула, и оне су се осушиле. Ништа од њеног старинског саксијског цвећа нисам успела да задржим, али оно у дворишту је и даље ту, а ја још ништа нисам додавала.

Сваком цвећу Смиља је налазила место и тачно знала до које висине ће да нарасте и како ће да изгледа. Из године у годину, уз мноштво креативних идеја, веште руке красиле су и мењале опис малог цветног царства. Нажалост, тај свој рај на земљи напустила је пре времена, у јесен 2018. године, у 55. години живота. Ипак, ћерка и син су сигурни у то да је ток болести био лакши боравком у том простору, где је успевала да скрене мисли, а у којем је полако настајала и фонтана.

– Занимала се цвећем, травом и птицама које би долазиле и пиле воду из фонтане – наводи Ивана. – Фонтана је настала управо као место за мајку и њен одмор у току болести. Брат је почео да копа рупу, крчећи велико жбуње старих малина, с визијом да мајка проводи време поред жубора воде, који је познат као терапија опуштања и одношења лоших мисли. Сви смо се максимално потрудили и допринели да мамина борба потраје четири године, а не, као претпоставка доктора у том тренутку – два месеца. Управо из тог разлога ова башта има причу. Мештани и те како знају колико је љубави овде уложено за време мамине болести, колико је кафа за опоравак испијено у друштву, колико тајни изречено и суза проливено. Оставила ми је задатак да наставим да одржавам тај наш кутак као она и ја се томе дајем с много више воље и снаге јер га она гледа с висина, и она и тата.

Мушкатле су и Иванино омиљено цвеће.

– Оне ме сећају на мајку. Свака биљка у дворишту, кад процвета или увене, сети ме на њу, ту су све успомене. Проводећи време у башти и дворишту, о сваком цвећу смо волеле да разговарамо, да му се посветимо, видимо шта му смета и шта је потребно да урадимо. Сваки цвет ме веже за неки тренутак с њом, али највише те мушкатле. Наизглед је све остало исто, али недостаје испијање кафе у њеном друштву, њена топла реч и додир. Брат сад више време проводи викендом овде и видим да и он гаји једнаку љубав према свему. Има много идеја, али све су заправо настале испијањем кафе с мамом у дворишту и потекле су од ње – летњиковац од винове лозе, озидани део за роштиљ, да се у дворишту иза овога посаде такозване воћкице-стаблашице... Све што следимо је неки договор одраније, који реализујемо полако и знамо да би се све што урадимо њој свидело. Трудим се и трудићу се да заувек овај рај на земљи остане наше најлепше и највеће живо сећање на њу – закључује Ивана Нешковић.

У прелепом врту у Ривици, у чијем реду, мирисима и тишини живци једноставно морају да дебљају, сваки детаљ, а има их много, привлачи посебну пажњу. Између осталих, ту је, на зиду, и једна кућица за птице. Она има свог станара, а да ли је реч о правој или вешто направљеној имитацији птице, увере се само они који имају прилику да проведу време у Иванином кутку.

        Б. Павковић