BIRAMO NAJLEPŠU BAŠTU: Ivanin raj na zemlji, uspomena i zavet majci

Dvorište s ružama, lavandom, lalama, jasminom, cvetovima nara i drvoredom tuja u sremskom selu Rivici nadomak Vrdnika i ne tako daleko od Novog Sada, danas sama održava dvadesetosmogodišnja Ivana Nešković, čuvajući tako uspomenu na majku, koja joj je i prenela ljubav prema cveću. Ambijent dvorišta od betona i kamena se do 1985. godine nije razlikovao od većine seoskih domaćinstava tog kraja, dok se u kuću nije uselila Ivanina mama Smilja. Ona je želju da se tu neguju travnjak i cveće sama počela da pretvara u stvarnost, a o tome se u malom mestu i dan-danas s čuđenjem i divljenjem priča.

– Sama je lupala beton i tovarila šut, a svi su u selu govorili: „Mlada snaja došla i uzela da radi nešto nemoguće” – s osmehom priča Ivana Nešković. – Međutim, ona je imala jasnu želju i viziju. Postepeno je krenula, nije imala novac da kupi i uloži u dvorište kao što se danas radi, nego je godinama sama dovlačila panjeve iz šuma, gde god bi ugledala saksijsko cveće, zatražila bi pelcer, a negde kažu da to valja i ukrasti da bi se primilo. Najviše je volela starinske muškatle, koje sam ja posle njene smrti, kad je došla jesen, unela u kuću da se ne smrznu, međutim, te godine, kad je preminula, i one su se osušile. Ništa od njenog starinskog saksijskog cveća nisam uspela da zadržim, ali ono u dvorištu je i dalje tu, a ja još ništa nisam dodavala.

Svakom cveću Smilja je nalazila mesto i tačno znala do koje visine će da naraste i kako će da izgleda. Iz godine u godinu, uz mnoštvo kreativnih ideja, vešte ruke krasile su i menjale opis malog cvetnog carstva. Nažalost, taj svoj raj na zemlji napustila je pre vremena, u jesen 2018. godine, u 55. godini života. Ipak, ćerka i sin su sigurni u to da je tok bolesti bio lakši boravkom u tom prostoru, gde je uspevala da skrene misli, a u kojem je polako nastajala i fontana.

– Zanimala se cvećem, travom i pticama koje bi dolazile i pile vodu iz fontane – navodi Ivana. – Fontana je nastala upravo kao mesto za majku i njen odmor u toku bolesti. Brat je počeo da kopa rupu, krčeći veliko žbunje starih malina, s vizijom da majka provodi vreme pored žubora vode, koji je poznat kao terapija opuštanja i odnošenja loših misli. Svi smo se maksimalno potrudili i doprineli da mamina borba potraje četiri godine, a ne, kao pretpostavka doktora u tom trenutku – dva meseca. Upravo iz tog razloga ova bašta ima priču. Meštani i te kako znaju koliko je ljubavi ovde uloženo za vreme mamine bolesti, koliko je kafa za oporavak ispijeno u društvu, koliko tajni izrečeno i suza proliveno. Ostavila mi je zadatak da nastavim da održavam taj naš kutak kao ona i ja se tome dajem s mnogo više volje i snage jer ga ona gleda s visina, i ona i tata.

Muškatle su i Ivanino omiljeno cveće.

– One me sećaju na majku. Svaka biljka u dvorištu, kad procveta ili uvene, seti me na nju, tu su sve uspomene. Provodeći vreme u bašti i dvorištu, o svakom cveću smo volele da razgovaramo, da mu se posvetimo, vidimo šta mu smeta i šta je potrebno da uradimo. Svaki cvet me veže za neki trenutak s njom, ali najviše te muškatle. Naizgled je sve ostalo isto, ali nedostaje ispijanje kafe u njenom društvu, njena topla reč i dodir. Brat sad više vreme provodi vikendom ovde i vidim da i on gaji jednaku ljubav prema svemu. Ima mnogo ideja, ali sve su zapravo nastale ispijanjem kafe s mamom u dvorištu i potekle su od nje – letnjikovac od vinove loze, ozidani deo za roštilj, da se u dvorištu iza ovoga posade takozvane voćkice-stablašice... Sve što sledimo je neki dogovor odranije, koji realizujemo polako i znamo da bi se sve što uradimo njoj svidelo. Trudim se i trudiću se da zauvek ovaj raj na zemlji ostane naše najlepše i najveće živo sećanje na nju – zaključuje Ivana Nešković.

U prelepom vrtu u Rivici, u čijem redu, mirisima i tišini živci jednostavno moraju da debljaju, svaki detalj, a ima ih mnogo, privlači posebnu pažnju. Između ostalih, tu je, na zidu, i jedna kućica za ptice. Ona ima svog stanara, a da li je reč o pravoj ili vešto napravljenoj imitaciji ptice, uvere se samo oni koji imaju priliku da provedu vreme u Ivaninom kutku.

        B. Pavković