Бесплатна радионица хеклања у „ЦК 13"
Можда управо светска помама коју су покренули Јапанци, нашавши начин да осавремене древну технику, доводи Новосађанке у Омладински центар ЦК-13 ( Војводе Бојовића 13), где Ивана Митровић сваког уторка од 18 до 20 сати бесплатно држи радионицу „Хеклица”.
Уз пријатну музику и добро друштво лако се прелази седам лекција, након којих су полазнице спремне да се упусте у аутентичније задатке.
„У последње време је хеклање играчака с ликом разних цртаних јунака веома популарно. Једна од мени најфасцинантнијих ствари јесте да у граду Сапоро постоји исхеклано читаво игралиште за децу, а осим тог чудесног пројекта уметнице Тошико Хоријучи Макадам у парку Хаконе, постоји још једно у облику алигатора у Сао Паулу", каже Ивана Митровић.
Овог пута на радионици смо затекли десетак заљубљеница у ручни рад, међу којима су биле студенткиње-другарице, будућа бака па и једна гошћа из Немачке.
„Овамо жене обично дођу из практичних разлога, желећи да направе нешто другима за поклон или себи, био то шал, капа, рукавице, блуза, чарапе. У овој групи су почетнице па су приче нешто формалније, али и то брзо прође. За три часа, кад се савлада основно, можемо се опустити и стварати шта желимо. Учим их како да читају мустре и запишу оно што су саме осмислиле, а онда и поделе то с другима", додаје она.
Ниски стубић, бакин квадрат, ланчић, петља и штапић јесу неки од стандардних израза које би требало да усвоје да би могле разумети шеме, које су, срећом, универзалне па хеклачи свих земаља, без обзира на језик којим говоре, могу лако да комуницирају. Посебно задовољство полазнице курса осећају кад на крају сваког часа добију готов производ. Инспирацију налазе углавном на интернету, а литературу набављају од људи који чувају старе часописе наслеђене од својих бака.
Наша саговорница каже да је веома забавно копати по старим шемама, где се свашта може наћи па и раскошне венчанице, а мотиви цветова и дан-данас могу бити занимљиви уколико се осавремене и искористе за блузу, украс за јелку, накит... Машту може разиграти и нетипичан материјал који изаберемо за своју креацију.
„Мој партнер је својевремено радио у видео-клубу па је, кад се локал затворио, наследио све те касете. Од тих трака правим свашта, углавном апстрактне облике који служе као декорација. Осим стандардног конца и вунице, користе се разни материјали, од најлонских кеса, које су врло доступне и од њих се лако прави нит, до старих памучних мајица или фармерица. Многи хеклање и њему сродно штрикање примењују као вид психотерапије и самопомоћи јер смирује, али се човек лако 'навуче'", каже смејући се Ивана Митровић.
Уколико се томе заиста посветимо, може бити и уносан бизнис.
„Знам да су у 16. веку постојали путујући штрикачи, углавном мушкарци, који су око појаса носили даску с две шипке на које су набијали клупчад, те обилазећи тргове и пијаце израђивали и продавали чарапе", тврди она, док ми додајемо да се прва мустра појавила у једном холандском часопису из 19. века, те да је управо у то време та вештина доживела прави бум у Европи јер је била јефтина замена за скупоцену чипку.
Уколико вас је иоле заинтересовала ова прича, свратите у ЦК-13. Материјал је обезбеђен, једино је пожељно донети своје игле за хеклање.
С. Милачић