Бегечанка Соња Грива, мајка четворо деце: Уз пре­гршт оба­ве­за, про­ле­ти дан

Ина­че је мај­ка че­тво­ро де­це, од ко­јих је тро­је шко­ла­ра­ца, а нај­мла­ђе има шест го­ди­на, муж ра­ди у ино­стран­ству, те са­ма мо­ра да ор­га­ни­зу­је оба­ве­зе то­ком да­на.

– Не пи­тај­те ме ка­ко се сна­ла­зим, ви­ше не мо­гу да по­хва­там ко шта ра­ди – ка­же Со­ња. – Има­мо је­дан ком­пју­тер и стал­но не­што не­ко­ме фа­ли: или не­ма ин­тер­не­та, или не мо­же­мо да про­на­ђе­мо про­гра­ме пре­ко ко­јих де­ца ра­де школ­ске за­дат­ке, те док то све ре­шим, чи­ни ми се да про­ђе чи­та­ва веч­ност. Сна­ла­зим се не­ка­ко, ка­ко мо­рам, две нај­ста­ри­је ни не про­ве­ра­вам јер су за­и­ста ја­ко од­го­вор­не и све ура­де са­ме. С тре­ћим де­те­том ра­дим ко­ли­ко тре­ба, увек мо­ра да бу­де ти­ши­на, на­ро­чи­то ка­да се чу­ју с на­став­ни­ци­ма да од­го­ва­ра­ју од­ре­ђе­но гра­ди­во ко­је су пре­шли у не­ком пе­ри­о­ду.

Ка­ко ка­же, да би се на вре­ме ор­га­ни­зо­ва­ли, ују­тру је уста­ја­ње у осам са­ти, а од­мах на­кон до­руч­ка, у 9 ча­со­ва, нај­ста­ри­ја ћер­ка има на­ста­ву. За­тим ра­ди до­ма­ћи, пре­ко „Вај­бе­ра”. Од­мах у 11.15 са­ти по­чи­њу ча­со­ви дру­гом де­те­ту, док се тре­ће „на­цр­та” ис­пред ком­пју­те­ра у 13.15, и та­ко укруг, са­мо уче­ње, ти­ши­на и рад.

– Не­ве­ро­ват­но је ко­ли­ко са­да вре­ме­на про­во­де на ком­пју­те­ру, а то­ли­ко сам им бра­ни­ла да „бу­ље” у тај екран – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца. – Од оба­ве­за око де­це је­два по­стиг­нем да ра­дим оста­ле ства­ри по ку­ћи, од ку­ва­ња руч­ка, спре­ма­ња, одр­жа­ва­ња и слич­но. Има­мо и жи­во­ти­ње, ко­ко­шке и сви­ње ко­је мо­рам ре­дов­но да хра­ним и око ко­јих та­ко­ђе има по­сла. Одем и до ви­кен­ди­це да по­ко­сим и ура­дим шта тре­ба, ма, те­шко је, али по­сти­жем.

До­дат­не ак­тив­но­сти, ка­ко ка­же, има и око дру­ге ћер­ке ко­ја је де­те с по­себ­ним по­тре­ба­ма, а због свог ста­ња ишла је на пли­ва­ње и аку­пунк­ту­ру јер су јој мно­го по­ма­га­ли, али су, на­жа­лост, мо­ра­ли све то да об­у­ста­ве.

 – Код ку­ће ве­жбам с њом ко­ли­ко мо­гу, а оста­ле ак­тив­но­сти ће­мо мо­ћи да на­ста­ви­мо на­кон об­у­ста­ве ван­ред­ног ста­ња – ре­кла је Со­ња. – Тре­ба­ло је да до­би­је и по­треб­на по­ма­га­ла да би­смо јој олак­ша­ли кре­та­ње, али смо до да­љег на че­ка­њу. Пре не­ки дан сам нај­мла­ђе де­те од­ве­ла на ви­кен­ди­цу, не би ли про­ме­ни­ло окру­же­ње и иза­шло ван окви­ра на­шег до­ма. Ка­да смо се вра­ти­ли, ћер­ки­ца ме је пи­та­ла „да ли је про­шла ко­ро­на” јер би да иде на­по­ље, а ни­је јој ја­сно за­што не мо­же да се кре­ће да­ље од дво­ри­шта. Сто­га јој је ком­пју­тер глав­на за­ба­ва.

По ње­ним ре­чи­ма, те­шко је­сте, али не жа­ли се. Је­два че­ка да се ово све за­вр­ши и да по­ла­ко поч­ну сви за­јед­но да се вра­ћа­ју ста­рим на­ви­ка­ма: фол­кло­ру, пли­ва­њу и слич­но. При­мет­но је да су и де­ца дру­га­чи­ја у овим окол­но­сти­ма, до­ста су нер­во­зна, има­ју мно­го вре­ме­на, а не­ма­ју где ква­ли­тет­но да га утро­ше.

И. Бак­маз