Begečanka Sonja Griva, majka četvoro dece: Uz pre­gršt oba­ve­za, pro­le­ti dan

Ina­če je maj­ka če­tvo­ro de­ce, od ko­jih je tro­je ško­la­ra­ca, a naj­mla­đe ima šest go­di­na, muž ra­di u ino­stran­stvu, te sa­ma mo­ra da or­ga­ni­zu­je oba­ve­ze to­kom da­na.

– Ne pi­taj­te me ka­ko se sna­la­zim, vi­še ne mo­gu da po­hva­tam ko šta ra­di – ka­že So­nja. – Ima­mo je­dan kom­pju­ter i stal­no ne­što ne­ko­me fa­li: ili ne­ma in­ter­ne­ta, ili ne mo­že­mo da pro­na­đe­mo pro­gra­me pre­ko ko­jih de­ca ra­de škol­ske za­dat­ke, te dok to sve re­šim, či­ni mi se da pro­đe či­ta­va več­nost. Sna­la­zim se ne­ka­ko, ka­ko mo­ram, dve naj­sta­ri­je ni ne pro­ve­ra­vam jer su za­i­sta ja­ko od­go­vor­ne i sve ura­de sa­me. S tre­ćim de­te­tom ra­dim ko­li­ko tre­ba, uvek mo­ra da bu­de ti­ši­na, na­ro­či­to ka­da se ču­ju s na­stav­ni­ci­ma da od­go­va­ra­ju od­re­đe­no gra­di­vo ko­je su pre­šli u ne­kom pe­ri­o­du.

Ka­ko ka­že, da bi se na vre­me or­ga­ni­zo­va­li, uju­tru je usta­ja­nje u osam sa­ti, a od­mah na­kon do­ruč­ka, u 9 ča­so­va, naj­sta­ri­ja ćer­ka ima na­sta­vu. Za­tim ra­di do­ma­ći, pre­ko „Vaj­be­ra”. Od­mah u 11.15 sa­ti po­či­nju ča­so­vi dru­gom de­te­tu, dok se tre­će „na­cr­ta” is­pred kom­pju­te­ra u 13.15, i ta­ko ukrug, sa­mo uče­nje, ti­ši­na i rad.

– Ne­ve­ro­vat­no je ko­li­ko sa­da vre­me­na pro­vo­de na kom­pju­te­ru, a to­li­ko sam im bra­ni­la da „bu­lje” u taj ekran – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca. – Od oba­ve­za oko de­ce je­dva po­stig­nem da ra­dim osta­le stva­ri po ku­ći, od ku­va­nja ruč­ka, spre­ma­nja, odr­ža­va­nja i slič­no. Ima­mo i ži­vo­ti­nje, ko­ko­ške i svi­nje ko­je mo­ram re­dov­no da hra­nim i oko ko­jih ta­ko­đe ima po­sla. Odem i do vi­ken­di­ce da po­ko­sim i ura­dim šta tre­ba, ma, te­ško je, ali po­sti­žem.

Do­dat­ne ak­tiv­no­sti, ka­ko ka­že, ima i oko dru­ge ćer­ke ko­ja je de­te s po­seb­nim po­tre­ba­ma, a zbog svog sta­nja išla je na pli­va­nje i aku­punk­tu­ru jer su joj mno­go po­ma­ga­li, ali su, na­ža­lost, mo­ra­li sve to da ob­u­sta­ve.

 – Kod ku­će ve­žbam s njom ko­li­ko mo­gu, a osta­le ak­tiv­no­sti će­mo mo­ći da na­sta­vi­mo na­kon ob­u­sta­ve van­red­nog sta­nja – re­kla je So­nja. – Tre­ba­lo je da do­bi­je i po­treb­na po­ma­ga­la da bi­smo joj olak­ša­li kre­ta­nje, ali smo do da­ljeg na če­ka­nju. Pre ne­ki dan sam naj­mla­đe de­te od­ve­la na vi­ken­di­cu, ne bi li pro­me­ni­lo okru­že­nje i iza­šlo van okvi­ra na­šeg do­ma. Ka­da smo se vra­ti­li, ćer­ki­ca me je pi­ta­la „da li je pro­šla ko­ro­na” jer bi da ide na­po­lje, a ni­je joj ja­sno za­što ne mo­že da se kre­će da­lje od dvo­ri­šta. Sto­ga joj je kom­pju­ter glav­na za­ba­va.

Po nje­nim re­či­ma, te­ško je­ste, ali ne ža­li se. Je­dva če­ka da se ovo sve za­vr­ši i da po­la­ko poč­nu svi za­jed­no da se vra­ća­ju sta­rim na­vi­ka­ma: fol­klo­ru, pli­va­nju i slič­no. Pri­met­no je da su i de­ca dru­ga­či­ja u ovim okol­no­sti­ma, do­sta su ner­vo­zna, ima­ju mno­go vre­me­na, a ne­ma­ju gde kva­li­tet­no da ga utro­še.

I. Bak­maz