Архив града: Срећан 108. рођендан, „Стара дамо”!

Током своје дуге историје остваривао је сјајне резултате, освајао трофеје, гостовао на свим континентима и побеђивао неке од највећих клубова света, а издвајају се шампионске титуле 1966. и 1989. године, освајање Средњоевропског купа 1977. и Купа Србије 2014. и 2020. године, као и пласман у четвртфинале Купа европских шампиона 1967. године.

Како каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев прва кожна фудбалска лопта у Нови Сад највероватније је стигла из Беча 1902. године, а фудбал се играо на пољанама и лединама којих је било много у граду. Та нова игра брзо је пленила пажњу омладине, па је већ 1909. године основан први фудбалски клуб “Новосадски атлетски клуб” (НАК).

- У то време, у Новом Саду, који је тада припадао Аустроугарској монархији, постојао је само мађарски фудбалски клуб НАК. Одлука о оснивању “Војводине” била је жеља новосадске српске омладине да добије свој спортски клуб - појашњава Ђурђев. - Узимајући у обзир затегнуте политичке односе у време пред Први светски рат аустроугарске власти нису благонаклоно гледале на оснивање српског клуба у Новом Саду. Млади средњошколци су због тога морали кришом да оснују „Војводину“, практично у илегали.

Према речима Ђурђева само на основу сећања непосредних учесника, која се углавном помало разликују, се може донекле бацити светло на тај део спортске историје Новог Сада. Међутим, једно је сигурно, а то потврђују сећања свих учесника тих збивања - „Војводину“, која би представљала српску заједницу у Новом Саду, основала је 1914. године група младих, ношена љубављу према тада мало популарној и знаној игри.

- Под изговором да помажу у преради вуне, ученици „Велике српске православне гимназије“ (данас Гимназије „Јован Јовановић Змај“), студенти и трговачки помоћници сакупили су се у штрикерској радњи Саве Шијакова у Темеринској улици 12 како би основали фудбалски клуб - каже Ђурђев напомињући да су тог дана међу оснивачима били будући правници Коста Хаџи (први тренер, технички директор и председник ФК “Војводина”), Раденко Ракић, Каменко Ћирић, будући универзитетски професор Владимир Милићевић, будући хемичар Миленко Хинић, и будући текстилни индустријалац Миленко Шијаков, затим његов брат Ђорђе и отац Сава, као и Гојко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки и Живојин Бајазет. - Одлучено је да име клуба буде “Војводина”, као асоцијација на политичко-територијалну јединицу Војводство Србије у ком су Срби, бар на папиру, добили равноправност у Хабзбуршкој царевини.

„Војводина“ је окупила младеж Подбаре, Роткварије и Салајке. Како клуб није имао свој терен, фудбалери су тренирали и играли на пољани „Четири крајцаре“ на крају данашње Шумадијске улице, а тренинзи су одржавани и код старе Соколане и на ледини поред данашњег Музеја Војводине.

Прву утакмицу у којој је „Војводина“ славила резултатом 5:0 одиграна је у мају 1914. године у Ковиљу и то против локалног  “Шајкаша“. Како каже Ђурђев само су мештани тог села надомак Новог Сада имали храбрости да позову нерегистроване госте из Новог Сада.

- Екипа је наступила у белим шортсевима и светло плавим дресовима, које је сашила мајка играча Милорада Милићева. Поједини фудбалери заиграли су у квалитетној обући мађарске марке “Кертес”, док су неки наступили у старим и већ одавно исцепаним „копачкама“, које су, због жуљева које су добили, током утакмице скинули и остатак меча одиграли боси - каже Ђурђев. – Било је недаћа и са основном опремом, пошто су играчи дуго имали само једну лопту, купљену од добровољних прилога. Дешавало се да се пробуши  на тренингу или на утакмици, па су тада чекали и тражили ко ће им лопту закрпити и поново надувати.

Током Првог светског рата клуб је престао с радом, али већ 1919. године лопта се поново закотрљала. На ванредној седници Скупштине клуба 23. јула 1922. године, у знак захвалности према ФК „Славија“ из Прага, одакле су стигле прве фудбалске лопте, одлучено је да црвено-бели дресови буду прихваћени као званични дресови ФК “Војводина”.

- Истог дана, клуб је добио и грб, нешто измењен у односу на грб “Славије”, па је једина разлика била што звезда на грбу није била црвена, као на “Славијином”, већ плава, како би се на њој нашле све боје српске заставе - објашњава Ђурђев. - Већ у сезони 1925/26, црвено-бели су освојили први трофеј. Током тридесетих година прошлог века, “Војводина” је полако, али стрпљиво прелазила свој пут од малог локалног клуба до тима који постаје све равноправнији са најбољим екипама у земљи. Четрдесете године 20. века донеле су Други светски рат, па све до пред крај 1944. године, клубу је био забрањен рад.

Иако се у међуратном периоду повремено такмичила у првој лиги, значајније резултате “Војводина” је  постизала тек педесетих година 20. века (1952/53. године заузела је четврто место). Наредних година, “Војводина” је редовно побеђивала фаворите, али није успела да освоји титулу.

Стадион „Карађорђе”

Након Првог светског рата, па све до 1924. године „Војводина“ је своје утакмице као домаћин играла на игралишту градског ривала УТК код Јодне бање. Међутим, тачно деценију након свог оснивања, клуб је од градских власти успео да издејствује дозволу да, заједно са ФК „Јуда Макаби“, изгради свој стадион, односно преуреди стари бициклистички велодром, који је постојао још од 1888. године.

- Стадион је свечано отворен на Видовдан, 28. јуна 1924. године, а с обзиром на то да се те године обележавало тачно 120 година од Првог српског устанка, догађаја који се сматра почетком борбе за стварање модерне српске државе, одлучено је да стадион добије име по вођи устанка Карађорђу Петровићу, те је стадион званично добио име “Карађорђе” – појашњава Петар Ђурђев.

- „Војводина“ је 1957. године постала финалиста Средњоевропског купа, чиме је посала први клуб из Југославије који је играо неко европско клупско финале Тадашња златна генерација је стекла велике симпатије својом лепршавом игром, а најпознатији играчи су били Вујадин Бошков и Тодор Веселиновић. – истиче Ђурђев. - Већ 1962. године, “Војводина” је постала вицешампион, а 1965/66. године стигла је до прве титуле. Најпознатији играчи тог тима су били Илија Пантелић, Силвестер Такач, Ивица Брзић, Стеван Секереш, Добривоје Тривић, Васа Пушибрк ... У Купу шампиона 1967. године стигла је до четвртфинала, где је поклекла у дуелу са“ Селтиком“ из Глазгова (1:0, 0:2), који је те године и освојио титулу најбоље екипе у Европи.

Током 70-их година прошлог века “Војводина” је често била у самом врху табеле, а 1977. године освојила је свој први европски трофеј - Средњоевропски куп. Осамдесете су биле кризне, кул­минирајући испадањем у другу лигу 1985/86. године, након чега је уследила је реконструкција тима, који се убрзо вратио у прву лигу, а за две сезоне, 1988/89. године, освојио је другу титулу. Тада водећи играчи су били: Милош Шестић, Синиша Михајловић, Будимир Вујачић. Од већих успеха 90 - их година 20. века била је титула јесењег шампиона 1994. године и пласман у финале Купа 1997. године, као и финале Интертото купа 1998. године, да би после разних криза, штрајкова играча и смена руководстава, одређена стабилизација уследила је тек 2006. године.

Последњих десетак година Војводина је два пута освојила Куп Србије, први пут 2014. када су „ црвено – бели“ победили Јагодину и 2020. године, када су после извођења пенала славили у сусрету са Партизаном.  

С. Ковач