Архив града: Сећањем на животе страдалих устајемо против злочина

Уведен је полцијски час, био је забрањен саобраћај и окупљање на улицама и у домовима, а у набавку се могло ићи појединачно, средином улице од 8 до 18 сати. За извођење рације одређена је Друга оружана група под командом пуковника Јожефа Грашија, 150 жандармских и 90 полицијских патрола.

Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, добро је познато кроз које страхоте је Нови Сад прошао током окупације у Другом Светском рату, као и методологија и начин на који је изведен тај масовни ратни злочин.

- Политика отвореног антисрбизма и антисемитизма водећих људи ондашње Мађарске направиле су масакр у Бачкој, који се памти - напомиње Ђурђев. - Када се данас говори о тим трагичним дешавањима, најчешће се износе подацио о броју убијених. Нажалост, у деценијама које су прохујале као да смо заборавили приче о жртавама. Морамо се подсетити живота суграђана, оних који су тада страдали, јер је то кључно како бисмо схватили шта смо изгубили. Тако и њима враћамо изгубљено достајанство, пружамо дужни пијетет и устајемо против злочина јер спречавамо да ти људи буду заборављени.

Према речима Ђурђева, међу страдалима био је Лазар Љубојев (1893−1942) који је живео у Дударској улици (данашња Дожа Ђерша) и био је  познат у граду као врстан пекар. Трећег дана погрома, 23. јануара. 1942. године, рука смрти је закуцала и на његову капију. У масакру убијен је Лазар, његова супруга Маргита (рођена Бониш) као и њихова деца: Стеван (1919), Ђорђе (1922), Младен (1925), Петар (1928) и ћерка Мирјана (1929). Познати адвокат и градски саветник др Аладар Санто (1884 − 1942) је живео у Милетићевој улици. Рођен је у Кули, а дужност подбележник Града Новог Сада обаљао је од 1912. до 1917. године. Мађарске снаге су га погубиле 23. јануара 1942. године заједно са мајком Фани Штајнбах, супругом  Емилијом, сином Стеваном и његовом супругом Пирошком, ћерком Кларом и њеним супругом Ендреом Голдштајном.

Смрт није бирала тих дана каже Ђурћев, што илуструје и страдање породице Јована Гонђе Влалукина (1906−1942). Он је радио као гробар на Успенском гробљу које је служило окупаторској војсци као једно од места за масовну егзекуцију Новосађана. Као сведок страшних догађаја убијен је заједно са супругом Љубицом и ћерком Марицом. Трагична је била судбина Мана Рајха (1899 − 1942) који је био трговац из Доситејеве улице. Мађарски војници су 22. јануара 1942. године упали и његову кућу и убили његову супругу Маргиту, ћерке Магдалену и Миру као и двомесечног сина Бертолда. Мано, је преживео покољ и као образован човек који је веровао у постојање правног система је отишао у полицију да пријави злочин. Тада  је поново пао у руке својих yеlata након чега је сутрадан био погубљен.

- Чињеница која потврђује да је рација била сурови терор према цивилном, неборачком становништву најбоље илуструју подаци да је најстарија женска жртва убијена у Новом Саду у јануару 1942. године била деведесетједногодишња Јохана Бредер, док је најстарија мушка жртва био Павле Човић који је у том моменту имао 73 године - каже Ђурђев уз поруку  “Да се нешто слично више никада и нигде не понови”.

С. Ковач