Архив града: Организовано против ватрене стихије пре век и по
У бомбардовању 1849. године Нови Сад је разрушен, а многе зграде су изгореле у великом пожару, због чега је предложено да се грађани обуче за гашење ватре.
Након те катастрофе Нови Сад је убрзо обновљен, али су градске власти успеле тек 1869. године да обезбеде новац за куповину две веће справе за гашење пожара од пештанске фабрике „Франц Велчер” – механичке штрцаљке с резервоаром од седам акова воде, а у аков стане око 50 литара, и машине са шмрком. Одржавање и руковање справама поверено је бравару Карлу Трогмајеру, тако да се он може сматрати првим професионалним ватрогасцем у Новом Саду. Набављено је и више мердевина, чакљи, као и ватрогасна кола, а на разним местима у граду размештено је шест резервоара за воду, те је сваки кућевласник био дужан да у дворишту држи буре с барем десет до 12 акова воде.
По речима директора Архива града Петра Ђурђева, након великог пожара у Дунавској улици 10. августа 1871. године, када се запалила Вајбергерова кућа и биле угрожене и суседне зграде, на притисак јавности, власти су донеле нове мере за унапређење ватрогасне службе. Статут првог општег грађанског добровољног ватрогасног друштва у Новом Саду чува се у Архиву као документ који сведочи о развоју града.
Друштвени дом налазио се у данашњој Његошевој улици, у некадашњој касарни хонведске страже. На њему је подигнут торањ, који је служио као осматрачница. У њему је 1880. године постављено звоно названо „Матилда” – претпоставља се – по имену дародавке.
Оно би се оглашавало у случају пожара, а занимљиво је да је број удара означавао рејон у којем је ватра примећена. Звоно је премештено на торањ данашње Градске куће након што је изграђена 1894. године. Успешни дугогодишњи заповедник био је познати књижар и издавач Лука Јоцић.
– Недуго потом, 17. августа је одлучено да се набаве нове запреге за брзо довлачење ватрогасних справа и кола на место где је избио пожар и да се установе даноноћна дежурства на црквеним торњевима, да би се на време уочио пламен и алармирала ватрогасна служба – објашњава Ђурђев. – Магистрат је такође донео одлуку да се у Новом Саду оснује ватрогасна дружина. Ипак, та одлука спроведена је у дело тек 29. јуна 1872. године, када је одржана оснивачка скупштина Првог новосадског добровољног ватрогасног друштва, на чијем челу се нашао Пал Вихтнер. Само неколико дана касније, 3. јула, у згради тадашњег позоришта, одржана је оснивачка скупштина и Прве новосадске јахачке, веслачке и ватрогасачке задруге, чији је иницијатор, оснивач и први привремени председник био др Лаза Костић. Због прогона др Костића та дружина се није дуго одржала, а њени чланови су пришли Добровољном друштву. Новосадски ватрогасци су храброст показали већ 1876. године, приликом помоћи становништву током велике поплаве.
Број активних чланова Друштва, који су одлазили да гасе пожаре, кретао се између 60 и 80, а оних који су потпомагали њихов рад морално и материјално прелазио је 200, а ватрогасни кор имао је четири одељења – пењаче, шмркаче, водоноше и чуваре реда. Међу добровољним ватрогасцима био је изузетно развијен друштвени живот, организовани су балови: почетком маја, на Светог Флоријана, заштитника ватрогасаца, била је годишња забава, док је ватрогасна дувачка банда учествовала у разним градским свечаностима.
С. Ковач