АРХИВ ГРАДА Најстаријим градским улицама још се шета

На плановима, у то време, ретко су биле детаљно обележаване улице, него се више водило рачуна о називима делова града. Међутим, према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, у план ужег и ширег центра Шанца, који је сачинио војни инжињер Калтшмит 1745. године, већ је био убележен изграђен центар, с појединим главним улицама које и данас постоје. Чак је и на мапи из 1698. године уцртан правац Дунавске улице, тада ненасељен и мочваран, од које се рачвају основни путни правци - темерински, футошки и пирошки.

- Већ 1745. године, непосредно пред добијење статуса слободног краљевског града, Дунавска улица је била уређена, са ушореним кућама и парцелама, а занимљиво је и мало познато да се краће време звала Петроварадинска и Јаше Томића - каже Ђурђев. - До бомбардовања 1849. године имала је полуоријентални изглед, с мноштвом карактеристичних дућана. Средина сокака је била земљана, па је лети била прашњава, а током зимских месеци блатњава. У бомбардовању града 12. јуна 1849. године претрпела је доста оштећења, а ђуле које је тад испаљено на варош и данас се налази на у фасади зграде на кућном броју 2.

Темеринска улица као путни правац постојао је и пре настанка насеља јер се туда пружао средњовековни пут Царски друм који је повезиовао Цариград, преко Београда и Будимпеште с Бечом. У првим деценијама од настанка Петроварадинског шанца насељавана је само у делу који је повезује с Кисачком и Тргом Марије Трандафил, док је лева страна урбанизована у 18. веку када је настала Салајка. У њој је била смештена пијаца, али и велики број крчми, свратишта и преноћишта. Футошки пут повезује град с Футогом, изузетно значајним насељем и вашариштем  још од средњег века. Улица је почињала од цетралног градског трга и Јеврејском улицом пружала се далеко ван града.

Две улице, које се налазе се на највишим котама у граду, а које се убрајају међу најстарије су Грачкошколска и Улица златне греде.

- Грчкошколска носи назив по образовној установи Грка која је оформљена у 18. веку, а у 19. је завештана Српској православној великој гимназији у Новом Саду - појашњава Ђурђев додајући да је на кућном броју 2 био објекат Централног кредитног завода који је подигнут 1895. године, броју 5 је живео један од најзнаменитијих политичара Миша Димитријевић, броју 7 Михајло Полит Десанчић, а ту су становали и композитор Исидор Бајић и председник Матице српске Милош Димитријевић. - Претпоставља се да су прве куће Петроварадинског шанца подигнуте на месту данашње Улице златне греде, која је понела име по греди (природном насипу) на којој су грађене куће и која никад није плављена јер је издигнута у односу на околно земљиште, те је зато “златна”. У њој су живели Јован Јовановић Змај, Ђура Даничић и Светозар Марковић. Након смрти Јована Јовановића Змаја та улица је понела његово име, све до 1952. године када је некадашња Главна назвна по песнику, а Златним гредама враћен првобитан назив.

Главна улица, у којој је био смштен крст на углу с Лербарским сокаком, био је симболично центар тог дела града. Почињала је од Владичиног двора, а из Дунавске преко трга пут је водио Јеврејском и Футошком. Улица је уцртана у планове који потичу из 1697. године, а свој дом су ту имали породице Дуђерски, Стратимировићи, Трандафили, Милица и Јаша Томоћ... Занимљиву историју има једна од данас најпрометнијих улица - Јеврејска.

- Након што је Нови Сад добио статус слободног краљевског града 1748. године било је потребно организовати јеврејску четврт. У ту сврху одређен је део Осијечке, односно Футошке улице - каже Ђурђев напомињући да је чак и синагога из Господске улице (поред данашњег хотела “Војводина”) премештена тамо. - Улица је у то време била ограђена ланцем који се свако вече, у 18 часова, закључавао иако је одувек била прометна. У њој су трговци и занатлије имале своје радње. У попису из 1780. године забележено је да је био 38 кућа, од чега је 15 било у власништву Јевреја.

Током деценија више пута су мењани називи улица. Милетићева се некад звала Лебарски сокак, јер се у делу, према Змај Јовиној улици, с дрвених полица продавао хлеб испечен у бројним оближњим пекарама. Његошева улица, која се некада звала Андријашева и Беле лађе, уцртана је и на најстаријим плановима града, али је део од Трифковићевог трга до Јована Суботића пробијен касније. Из Дунавске улице улазило се у Ћурчијски сокак, данашњу Пашићеву улицу, а назив је добила по доминантном крзнарском занату. Од те улице започињао је српски крај који је посебно ојачао успостављањем Војне границе 1698. године и насељавањем Алмашклог краја, Салајке и Роткварије.

С. Ковач

Фото: архива Дневника