Археоботаничка башта расте у Музеју Војводине

Ова археботаничка башта настала је 2011. године, а данас садржи педесетак биљака које су биле изузетно важне за живот и исхрану људи у праисторији, а које су преживеле до данас, а башту је „запатио“ и о њој води рачуна  Александар Медовић, археоботаничар Музеја Војводине.

Ово је слика од праисторије до средњег века и показује шта су људи узгајали, шта су култивисали, које су то самоникле биљке које су користили и због чега. Настојимо да то не оде у заборав, наводи Медовић док нас бројним занимљивим подацима проводи кроз историју о којој сведочи ова археоботаничка башта.

Како истиче, као археоботаничар, посао му је да на археолошким локалитетима, уколико постоје остаци угљенисаног семена у неким слојевима земљишта, закључује у каквим су условима људи живели и чиме су се хранили.

Сам Музеј Војводине има велику колекцију угљенисаног семена, али је Александар дошао на идеју да оне биљке које су преживеле миленијуме проба да засади и умножи.

Добио сам једнозрну пшеницу од колега са Института за ратартсво и повртарство у Новом Саду. На тој пшеници је заснована култура и цивилизација. Аграрну револуцију у неолиту пре неких 8.000 година почела је и двозрна пшеница и голозрни јечам, који се такође налазе у овој башти, показује Медовић у густом зеленилу наведене примерке хлебних зрна.

Кад се кренуло са пољопривредом, људи у неолиту нису узгајали само житарице, већ и биљке махунарке и уљарице.

То су три врсте усева који су се, каже наш саговорник, до дан данас одржали.

Све ове биљке су остале сакривене у неким пределима. Дошли су ботаничари и сакупили су их, ставили у банку гена. Ово је на неки начин банка гена и покушавам те врсте да мултипликујем и сачувам за будућност, наводи Медовић, док показује бројне примерке биљака и говори о њиховој употреби некада, али и о биљкама које су до пре непуна два века били у широкој употреби, али су потиснуте биљакама са америчког континента.

Сваки посетилац Лапидаријума Музеја Војводине од Александра Медовића добиће мноштво информација о биљкама које расту у његовој башти, али и да проба поједине плодове којима су се сладили људи у Неолиту.

Од неолита шумске јагоде представљају посластицу, а неандерталци су их јели и окрепљивали се. Једини проблем са њима је што су мале и треба доста времена да би се накупила шака јагода. Јели су и љоскавац који има плодове као лампионе. То је била изузетно цењена храна у неолиту. Данас ову биљку увозимо из Перуа, а у Војводини расте на сваком кораку, али је људи не користе јер се плаше пошто је биљка отровна. И у праву су донекле. Јер цела биљка, укључујући лампион, је отровна, али бобица унутра није. Има кисело-слатки освежавајући укус. Дрен је исто био важан у неолиту. Ту су дивља јабука, дивља лоза, леска, крушка, зова, све оно што су људи користили у праисторији, наводи наш саговорник.

Боб је наш пасуљ. Дошао је из Анадолије у ове крајеве и све до краја 18. века била је примарна махунарка код нас. Кувао се као пасуљ. А онда је дошао пасуљ и потпуно га потиснуо. За боб је везана пословица коју многи данас погрешно изговарају: не вреди ни пишљива боба. То је боб у који је ушао жижак и направио шупљину. Дакле, пишљиви значи шупаљ, појашњава наш саговорник.

Вино на просторе Војводине, тачније на Фрушку гору, долази са римским императором Марком Аурелијем Пробусом. Али је пиво прављено још у праисторији, мада ни приближног укуса и садржаја као ово данашње.

Правило се пиво које је изгледало као неки бућкуриш, одвратног изгледа. Правило се или од јечма или од двозрне пшенице, с тим што нису користили хмељ као зачин. То се дешава тек у средњем веку. До тада су користили и бунику и разноразно биље. У том тренутку је људима било важније да их нешто удари у главу. Убацивали су они у тај напитак и шаргарепу и све што би могло да допринесе бољем укусу. Пиво је представљало додатни извор хране и за освежење, али је имало социјалну улогу. Када видите данас да неко пије пиво на сламчицу углавном такав човек добија коментар да није нормалан. А тако се пило пиво у праисторији. У великом врчу било је пиво, а људи су са стабљиком трске седели око ватре и пили тај бућкуриш, истиче Александар Медовић.

У делу баште ничу младице проса и италијанског мухара. Интересантне су, наводи Медовић, јер на ове две биљке почива читава кинеска цивилизација.

Пиринач тек касније долази на њихов јеловник, али су просо и италијанска мухара били основа зачетка њихове пољопривреде.

Што се тиче подунавског краја Паноније, просо се овде узгајао до 19. века у великој мери. А онда је дошао кукуруз и потиснуо га.

У овој башти нећете видети ни кукуруз, ни кромпир, ни паприку и парадајз који су дошли са открићем Америке. Овде су оне исконске биљке које су овде људи узгајали и сакупљали, истиче Медовић.

У башти не расту само јестиве биљке, већ и корови који су некада отежавали живот праисторијских ратара.

Кукољ се није мењао вековима. Младе жене су од њега правиле венчиће. Он је раритет, јер је готово искорењен. У Војводини га има на два-три места. Једно место је ова башта, објашњава археоботаничар Музеја Војводине.

Готово све биљке у овој башти, по свом географском пореклу, простор Паноније населиле су са истока, највише из Мале Азије, па преко Грчке Дунавом приспеле овамо са народима и културама.

Ипак, има и део који је резервисан за Римљане и римску културу.

Римљани су доносили на ове просторе разне биљке попут смокве, брескве, касије, ораха, али и зачинске биљке које су такође посејане у овом историјском врту: коријандер, кумин, мирођија и чурукот. Римска култура заслужна је и за потискивање једнозрне и двозрне пшенице. Меко брашно и бели хлеб који је донела римска култура ставила је „варварску пшеницу“ у други план.

Ова данашња пшеница захтева много бриге и муке. А једнозрна се стара сама о себи и увек даје род. Не велики, али даје. А то је људима оног времена било важно, јер требало је преживети и напунити стомак, наводи Медовић.

Александар Савановић