Arheobotanička bašta raste u Muzeju Vojvodine

Ova arhebotanička bašta nastala je 2011. godine, a danas sadrži pedesetak biljaka koje su bile izuzetno važne za život i ishranu ljudi u praistoriji, a koje su preživele do danas, a baštu je „zapatio“ i o njoj vodi računa  Aleksandar Medović, arheobotaničar Muzeja Vojvodine.

Ovo je slika od praistorije do srednjeg veka i pokazuje šta su ljudi uzgajali, šta su kultivisali, koje su to samonikle biljke koje su koristili i zbog čega. Nastojimo da to ne ode u zaborav, navodi Medović dok nas brojnim zanimljivim podacima provodi kroz istoriju o kojoj svedoči ova arheobotanička bašta.

Kako ističe, kao arheobotaničar, posao mu je da na arheološkim lokalitetima, ukoliko postoje ostaci ugljenisanog semena u nekim slojevima zemljišta, zaključuje u kakvim su uslovima ljudi živeli i čime su se hranili.

Sam Muzej Vojvodine ima veliku kolekciju ugljenisanog semena, ali je Aleksandar došao na ideju da one biljke koje su preživele milenijume proba da zasadi i umnoži.

Dobio sam jednozrnu pšenicu od kolega sa Instituta za ratartsvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Na toj pšenici je zasnovana kultura i civilizacija. Agrarnu revoluciju u neolitu pre nekih 8.000 godina počela je i dvozrna pšenica i golozrni ječam, koji se takođe nalaze u ovoj bašti, pokazuje Medović u gustom zelenilu navedene primerke hlebnih zrna.

Kad se krenulo sa poljoprivredom, ljudi u neolitu nisu uzgajali samo žitarice, već i biljke mahunarke i uljarice.

To su tri vrste useva koji su se, kaže naš sagovornik, do dan danas održali.

Sve ove biljke su ostale sakrivene u nekim predelima. Došli su botaničari i sakupili su ih, stavili u banku gena. Ovo je na neki način banka gena i pokušavam te vrste da multiplikujem i sačuvam za budućnost, navodi Medović, dok pokazuje brojne primerke biljaka i govori o njihovoj upotrebi nekada, ali i o biljkama koje su do pre nepuna dva veka bili u širokoj upotrebi, ali su potisnute biljakama sa američkog kontinenta.

Svaki posetilac Lapidarijuma Muzeja Vojvodine od Aleksandra Medovića dobiće mnoštvo informacija o biljkama koje rastu u njegovoj bašti, ali i da proba pojedine plodove kojima su se sladili ljudi u Neolitu.

Od neolita šumske jagode predstavljaju poslasticu, a neandertalci su ih jeli i okrepljivali se. Jedini problem sa njima je što su male i treba dosta vremena da bi se nakupila šaka jagoda. Jeli su i ljoskavac koji ima plodove kao lampione. To je bila izuzetno cenjena hrana u neolitu. Danas ovu biljku uvozimo iz Perua, a u Vojvodini raste na svakom koraku, ali je ljudi ne koriste jer se plaše pošto je biljka otrovna. I u pravu su donekle. Jer cela biljka, uključujući lampion, je otrovna, ali bobica unutra nije. Ima kiselo-slatki osvežavajući ukus. Dren je isto bio važan u neolitu. Tu su divlja jabuka, divlja loza, leska, kruška, zova, sve ono što su ljudi koristili u praistoriji, navodi naš sagovornik.

Bob je naš pasulj. Došao je iz Anadolije u ove krajeve i sve do kraja 18. veka bila je primarna mahunarka kod nas. Kuvao se kao pasulj. A onda je došao pasulj i potpuno ga potisnuo. Za bob je vezana poslovica koju mnogi danas pogrešno izgovaraju: ne vredi ni pišljiva boba. To je bob u koji je ušao žižak i napravio šupljinu. Dakle, pišljivi znači šupalj, pojašnjava naš sagovornik.

Vino na prostore Vojvodine, tačnije na Frušku goru, dolazi sa rimskim imperatorom Markom Aurelijem Probusom. Ali je pivo pravljeno još u praistoriji, mada ni približnog ukusa i sadržaja kao ovo današnje.

Pravilo se pivo koje je izgledalo kao neki bućkuriš, odvratnog izgleda. Pravilo se ili od ječma ili od dvozrne pšenice, s tim što nisu koristili hmelj kao začin. To se dešava tek u srednjem veku. Do tada su koristili i buniku i raznorazno bilje. U tom trenutku je ljudima bilo važnije da ih nešto udari u glavu. Ubacivali su oni u taj napitak i šargarepu i sve što bi moglo da doprinese boljem ukusu. Pivo je predstavljalo dodatni izvor hrane i za osveženje, ali je imalo socijalnu ulogu. Kada vidite danas da neko pije pivo na slamčicu uglavnom takav čovek dobija komentar da nije normalan. A tako se pilo pivo u praistoriji. U velikom vrču bilo je pivo, a ljudi su sa stabljikom trske sedeli oko vatre i pili taj bućkuriš, ističe Aleksandar Medović.

U delu bašte niču mladice prosa i italijanskog muhara. Interesantne su, navodi Medović, jer na ove dve biljke počiva čitava kineska civilizacija.

Pirinač tek kasnije dolazi na njihov jelovnik, ali su proso i italijanska muhara bili osnova začetka njihove poljoprivrede.

Što se tiče podunavskog kraja Panonije, proso se ovde uzgajao do 19. veka u velikoj meri. A onda je došao kukuruz i potisnuo ga.

U ovoj bašti nećete videti ni kukuruz, ni krompir, ni papriku i paradajz koji su došli sa otkrićem Amerike. Ovde su one iskonske biljke koje su ovde ljudi uzgajali i sakupljali, ističe Medović.

U bašti ne rastu samo jestive biljke, već i korovi koji su nekada otežavali život praistorijskih ratara.

Kukolj se nije menjao vekovima. Mlade žene su od njega pravile venčiće. On je raritet, jer je gotovo iskorenjen. U Vojvodini ga ima na dva-tri mesta. Jedno mesto je ova bašta, objašnjava arheobotaničar Muzeja Vojvodine.

Gotovo sve biljke u ovoj bašti, po svom geografskom poreklu, prostor Panonije naselile su sa istoka, najviše iz Male Azije, pa preko Grčke Dunavom prispele ovamo sa narodima i kulturama.

Ipak, ima i deo koji je rezervisan za Rimljane i rimsku kulturu.

Rimljani su donosili na ove prostore razne biljke poput smokve, breskve, kasije, oraha, ali i začinske biljke koje su takođe posejane u ovom istorijskom vrtu: korijander, kumin, mirođija i čurukot. Rimska kultura zaslužna je i za potiskivanje jednozrne i dvozrne pšenice. Meko brašno i beli hleb koji je donela rimska kultura stavila je „varvarsku pšenicu“ u drugi plan.

Ova današnja pšenica zahteva mnogo brige i muke. A jednozrna se stara sama o sebi i uvek daje rod. Ne veliki, ali daje. A to je ljudima onog vremena bilo važno, jer trebalo je preživeti i napuniti stomak, navodi Medović.

Aleksandar Savanović