Андреа Јеринић: Ради оно што волиш, само тако бићеш срећан

Једна од оних свестраних особа, за коју ће људи данас рећи: “Она је пет у једној!”.

- А онда се у мом животу догодио неки “клик”, као да ми је нешто рекло: “Како знаш да ли нешто волиш или не, ако ниси пробала?” Тај “клик” је пре неколико година створио нову Андреу која је одлучила да проба и види да ли је у нечему довољно добра или лоша, и у зависности од тога настави или одустане. Зато бих себе назвала особом која је вољна да испробава, проналази се у разним стварима и тера даље, ако јој то прија - каже она.

Андреа Јеринић има две дипломе, али с поносом воли да истакне да је по струци новинар. На Филозофском факултету у Новом Саду завршила је журналистику, новинарством се бавила неколико година, а касније су околности утицале на одлуку да на Високој техничкој школи упише и заврши информационе технологије. У будућности планира да направи блог, који би повезао обе струке, као и активности којима се бави, а који би евентуално људима помогао, подстакао их на неке идеје. Поред редовног посла у струци инжењера информационих технологија, покренула је још један – предавања у оквиру курса тестирања софтвера.

- Помажем људима да упознају сферу информационих технологија јер ИТ свет је изузетно широк и људи који не долазе из тог света не знају колико опција им нуди – објашњава Андреа. - И ја сам дошла из друштвених наука у намери да пробам и проверим да ли ћу се пронаћи у тој причи, и заиста сам пронашла све и свашта. Заправо је најважније да у тој гомили свега и свачега пронађеш нешто што тебе интересује и увек на првом предавању људима кажем: „Ако улазите у овај посао, нађите оно што ће вас покретати, јер ако вас не покреће, немојте га радити. Ако ћете сваког јутра устајати са мислима попут ’Ја морам да идем да радим’ или ’Ја ово морам да радим, а мрзим’, једнога дана мрзећете себе и цео свој живот. Ако радите посао који не волите, нећете бити срећни. Већина људи којима сам држала курс је у информационим технологијама пронашла нешто што их занима, а неки су чак након тога нашли и посао. Највећа ми је награда кад схватим да сам некоме помогла да промени своју сферу, нађе нови посао и себе на тај начин испуни. Живимо у свету у којем је много тога изнад наших могућности, на то не можемо да утичемо. Али свој микросвет можеш да мењаш. Крени одатле, остало ће се посложити.

Поред свих пословних подухвата и промена, Андреа Јеринић признаје да је одувек била спортски тип. Пре много година почела је рекреативно да се бави трчањем. Дешавало се да учествује и у значајнијим тркама, у којима је освајала медаље, а све то донело јој је и бројна путовања и познанства.

- Трчање је дошло врло спонтано, у почетку, вероватно као и код већине девојака, из жеље да “дотерам” линију – сећа се она. - Међутим, све те то повуче – сваки пут хоћеш више и хоћеш дуже да трчиш, да видиш докле још можеш. Искрено, први пут сам претрчала 500 метара и “умрла” сам, мислила сам: “Шта ће мени ово у животу?”. Два дана касније, кад ме је прошла упала мишића, рекла сам себи: “Немој да се срамотиш, мораш да претрчиш бар километар”. И тако, километар по километар... Прва већа трка коју сам пријавила био је апатински полумаратон од 21 километар, иако до тада у целости нисам претрчала целих 10. Тада сам имала 30 година, а прави тркачи почну у знатно млађем узрасту. Дефинитивно сам успела да покажем да никад није касно, а током различитих трка упознавала сам људе који имају бар три-четири деценије више од мене. И данас одржавам контакт са човеком из Јужне Африке, који са својих око 70 година, у пензији, обилази државе и трчи.

Из целокупног искуства родила се љубав према активности “један на један”, која, како Андреа каже, тражи да човек сам себе подстиче. На тесту је снага воље и духа – да ли желиш даље? А онда је уследила још једна промена. Prеthodna година донела је затварање, организованих спортских активности није било, а рекреативно трчање између полицијских часова није могло да замени те доживљаје и људе. У том периоду Андреа је обратила пажњу на фотографије на Фејсбуку, које редовно поставља њена другарица која се рекреативно бави бициклизмом.

Година бициклизма и животни мото

Андреа је 11. новембра обележила годину дана откако је почела да вози и купила први бицикл, што је изазвало посебне емоције, претворене у један прави животни мото, који је са свима поделила на Фејсбуку.

-Упркос напору, времену и енергији коју дајете да бисте имали најбољи перформанс, на трци може бити само један победник. Ипак, знајте, резултат не дефинише то ко сте, нити колико сте напорно радили. Ваше улагање у нешто дефинише ваш карактер и то је лепота спорта. Учите, растете, постижете нешто, волите, кунете, падате, устајете и све то испочетка. А оно најлепше у спорту је то што постајете боља особа. Можда то не видите данас, можда ћете се и сутра помучити, али ако погледате на правом месту, видећете лепоту у томе што чините. Кроз тај процес постаћете бољи у спорту, али и у животу. За мене лично, то је победа – поручила је Андреа Јеринић.

- Отишла сам на једну трку коју су одржавали на Сајму да видим како то све изгледа и свидело ми се – потврђује Андреа. - Прикључила сам се Бициклистичком клубу „Елит“ у жељи да се бавим спортско-рекреативно-такмичарским бициклизмом и до сада сам учествовала у гомили трка. Припадам групи сениорки, али посебно ми је занимљиво то што ја са 37 година возим и такмичим се са девојкама које су од мене млађе по 15 година. Не заносим се идејом да ћу бити прва у држави или ићи на Олимпијске игре, моја жеља је да будем боља од себе, да могу себи да докажем да могу да одвозам својих 10 или 50 километара и да у томе уживам. И поново је ту она моја реченица – ако не уживаш у томе, немој ни радити.

Током непуних годину дана са клубом је поделила прво место у држави у екипном пласману, а у својој старосној категорији освојила је друго место у дуатлону, односно комбинацији бициклизма и трчања, чиме је постала државни вицешампион. Схватила је да може и увелико за наредну годину планира озбиљније подухвате, чак и пут до Охрида.

- Најлепши део бициклизма ми је заправо тренутак кад одлучим да седнем на бицикл и осмислим неку туру да видим шта све постоји у овој мојој Војводини. Тако сам једном отишла до Равног села, за које нисам ни знала да постоји, и наишла на прелепу ветрењачу. Кад бих то иначе доживела или, рецимо, кад бих бициклом отишла до Чуруга да се купам на њиховој плажи? Једна другарица ме је питала: “Како те све те трке толико узбуђују? Зашто ти је ођедном са 37 година занимљиво да одеш да возиш трку или ко зна где неку рекреативну вожњу?“ Ја кажем – свака вожња има неку своју причу. Лоша вожња донесе ти искуство, добра ти донесе уживање, а она одлична вожња донесе ти дивна сећања и успомене – закључује Андреа Јеринић.

Б. Павковић

Пројекат „Талентовани људи - понос Новог Сада” релизовао је „Дневник Војводина прес” д.о.о, уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.