Andrea Jerinić: Radi ono što voliš, samo tako bićeš srećan

Jedna od onih svestranih osoba, za koju će ljudi danas reći: “Ona je pet u jednoj!”.

- A onda se u mom životu dogodio neki “klik”, kao da mi je nešto reklo: “Kako znaš da li nešto voliš ili ne, ako nisi probala?” Taj “klik” je pre nekoliko godina stvorio novu Andreu koja je odlučila da proba i vidi da li je u nečemu dovoljno dobra ili loša, i u zavisnosti od toga nastavi ili odustane. Zato bih sebe nazvala osobom koja je voljna da isprobava, pronalazi se u raznim stvarima i tera dalje, ako joj to prija - kaže ona.

Andrea Jerinić ima dve diplome, ali s ponosom voli da istakne da je po struci novinar. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu završila je žurnalistiku, novinarstvom se bavila nekoliko godina, a kasnije su okolnosti uticale na odluku da na Visokoj tehničkoj školi upiše i završi informacione tehnologije. U budućnosti planira da napravi blog, koji bi povezao obe struke, kao i aktivnosti kojima se bavi, a koji bi eventualno ljudima pomogao, podstakao ih na neke ideje. Pored redovnog posla u struci inženjera informacionih tehnologija, pokrenula je još jedan – predavanja u okviru kursa testiranja softvera.

- Pomažem ljudima da upoznaju sferu informacionih tehnologija jer IT svet je izuzetno širok i ljudi koji ne dolaze iz tog sveta ne znaju koliko opcija im nudi – objašnjava Andrea. - I ja sam došla iz društvenih nauka u nameri da probam i proverim da li ću se pronaći u toj priči, i zaista sam pronašla sve i svašta. Zapravo je najvažnije da u toj gomili svega i svačega pronađeš nešto što tebe interesuje i uvek na prvom predavanju ljudima kažem: „Ako ulazite u ovaj posao, nađite ono što će vas pokretati, jer ako vas ne pokreće, nemojte ga raditi. Ako ćete svakog jutra ustajati sa mislima poput ’Ja moram da idem da radim’ ili ’Ja ovo moram da radim, a mrzim’, jednoga dana mrzećete sebe i ceo svoj život. Ako radite posao koji ne volite, nećete biti srećni. Većina ljudi kojima sam držala kurs je u informacionim tehnologijama pronašla nešto što ih zanima, a neki su čak nakon toga našli i posao. Najveća mi je nagrada kad shvatim da sam nekome pomogla da promeni svoju sferu, nađe novi posao i sebe na taj način ispuni. Živimo u svetu u kojem je mnogo toga iznad naših mogućnosti, na to ne možemo da utičemo. Ali svoj mikrosvet možeš da menjaš. Kreni odatle, ostalo će se posložiti.

Pored svih poslovnih poduhvata i promena, Andrea Jerinić priznaje da je oduvek bila sportski tip. Pre mnogo godina počela je rekreativno da se bavi trčanjem. Dešavalo se da učestvuje i u značajnijim trkama, u kojima je osvajala medalje, a sve to donelo joj je i brojna putovanja i poznanstva.

- Trčanje je došlo vrlo spontano, u početku, verovatno kao i kod većine devojaka, iz želje da “doteram” liniju – seća se ona. - Međutim, sve te to povuče – svaki put hoćeš više i hoćeš duže da trčiš, da vidiš dokle još možeš. Iskreno, prvi put sam pretrčala 500 metara i “umrla” sam, mislila sam: “Šta će meni ovo u životu?”. Dva dana kasnije, kad me je prošla upala mišića, rekla sam sebi: “Nemoj da se sramotiš, moraš da pretrčiš bar kilometar”. I tako, kilometar po kilometar... Prva veća trka koju sam prijavila bio je apatinski polumaraton od 21 kilometar, iako do tada u celosti nisam pretrčala celih 10. Tada sam imala 30 godina, a pravi trkači počnu u znatno mlađem uzrastu. Definitivno sam uspela da pokažem da nikad nije kasno, a tokom različitih trka upoznavala sam ljude koji imaju bar tri-četiri decenije više od mene. I danas održavam kontakt sa čovekom iz Južne Afrike, koji sa svojih oko 70 godina, u penziji, obilazi države i trči.

Iz celokupnog iskustva rodila se ljubav prema aktivnosti “jedan na jedan”, koja, kako Andrea kaže, traži da čovek sam sebe podstiče. Na testu je snaga volje i duha – da li želiš dalje? A onda je usledila još jedna promena. Prethodna godina donela je zatvaranje, organizovanih sportskih aktivnosti nije bilo, a rekreativno trčanje između policijskih časova nije moglo da zameni te doživljaje i ljude. U tom periodu Andrea je obratila pažnju na fotografije na Fejsbuku, koje redovno postavlja njena drugarica koja se rekreativno bavi biciklizmom.

Godina biciklizma i životni moto

Andrea je 11. novembra obeležila godinu dana otkako je počela da vozi i kupila prvi bicikl, što je izazvalo posebne emocije, pretvorene u jedan pravi životni moto, koji je sa svima podelila na Fejsbuku.

-Uprkos naporu, vremenu i energiji koju dajete da biste imali najbolji performans, na trci može biti samo jedan pobednik. Ipak, znajte, rezultat ne definiše to ko ste, niti koliko ste naporno radili. Vaše ulaganje u nešto definiše vaš karakter i to je lepota sporta. Učite, rastete, postižete nešto, volite, kunete, padate, ustajete i sve to ispočetka. A ono najlepše u sportu je to što postajete bolja osoba. Možda to ne vidite danas, možda ćete se i sutra pomučiti, ali ako pogledate na pravom mestu, videćete lepotu u tome što činite. Kroz taj proces postaćete bolji u sportu, ali i u životu. Za mene lično, to je pobeda – poručila je Andrea Jerinić.

- Otišla sam na jednu trku koju su održavali na Sajmu da vidim kako to sve izgleda i svidelo mi se – potvrđuje Andrea. - Priključila sam se Biciklističkom klubu „Elit“ u želji da se bavim sportsko-rekreativno-takmičarskim biciklizmom i do sada sam učestvovala u gomili trka. Pripadam grupi seniorki, ali posebno mi je zanimljivo to što ja sa 37 godina vozim i takmičim se sa devojkama koje su od mene mlađe po 15 godina. Ne zanosim se idejom da ću biti prva u državi ili ići na Olimpijske igre, moja želja je da budem bolja od sebe, da mogu sebi da dokažem da mogu da odvozam svojih 10 ili 50 kilometara i da u tome uživam. I ponovo je tu ona moja rečenica – ako ne uživaš u tome, nemoj ni raditi.

Tokom nepunih godinu dana sa klubom je podelila prvo mesto u državi u ekipnom plasmanu, a u svojoj starosnoj kategoriji osvojila je drugo mesto u duatlonu, odnosno kombinaciji biciklizma i trčanja, čime je postala državni vicešampion. Shvatila je da može i uveliko za narednu godinu planira ozbiljnije poduhvate, čak i put do Ohrida.

- Najlepši deo biciklizma mi je zapravo trenutak kad odlučim da sednem na bicikl i osmislim neku turu da vidim šta sve postoji u ovoj mojoj Vojvodini. Tako sam jednom otišla do Ravnog sela, za koje nisam ni znala da postoji, i naišla na prelepu vetrenjaču. Kad bih to inače doživela ili, recimo, kad bih biciklom otišla do Čuruga da se kupam na njihovoj plaži? Jedna drugarica me je pitala: “Kako te sve te trke toliko uzbuđuju? Zašto ti je ođednom sa 37 godina zanimljivo da odeš da voziš trku ili ko zna gde neku rekreativnu vožnju?“ Ja kažem – svaka vožnja ima neku svoju priču. Loša vožnja donese ti iskustvo, dobra ti donese uživanje, a ona odlična vožnja donese ti divna sećanja i uspomene – zaključuje Andrea Jerinić.

B. Pavković

Projekat „Talentovani ljudi - ponos Novog Sada” relizovao je „Dnevnik Vojvodina pres” d.o.o, uz podršku Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.