Александра Анатољевна Сердјукова: Новосадска професорка, лекторка, књижевница

Ову годину први ће новом причом обогатити и заинтересовати суграђане туристички водич и члан УТВНС-а Данијел Метикош, који открива причу о жени која је обучавала колеге на руском језику, која је радила као преводилац и лекторка у Матици српској; жени која се посвећивала методици учења страних језика, која је писала драмско-лирске саставе, текстове, поезију, песме, књиге и на српском и на руском језику и која је активно учествовала у културном животу града Новог Сада. Реч је о Александри Анатољевној Серђуковој, чије девојачко презиме је било Розеншилд Паулин.

– Желим да представим једну изузетну личност која је била дуго година становник нашег Новог Сада – започиње причу Данијел Метикош. – На самом почетку свог живота, још у утроби своје мајке, пошла је на далеки пут. Тада то беше дуги, далеки, географски пут. Беше то пут од Риге на Балтичком мору до града Омска на Иртишу у Сибиру, где је рођена 1893. године. Да ли је то тадашње пропутовање утицало на њен живот? Не знамо, наравно, међутим, она је радом кроз свој живот показала да није успела много да пређе само у географском смислу, него можда и у оном што треба да је најважније за сваког појединца – у образовном и духовном смислу.

По речима Данијела Метикоша, Александри Анатољевној Серђуковој 1921. године Нови Сад постаје град у којем ће, како ће се на крају испоставити, провести време до краја свог живота. Како даље наводи, између два светска рата у Новом Саду је било много људи из Царске Русије који су овде нашли своју мирну луку, а Александра Анатољевна Серђукова је била професорка. Она је, како открива, у Српској Атини многе генерације учила руски језик, руску поезију, она је преносила руску културу, предавала и преносила знање о великим руским писцима и песницима. Данијел Метикош истиче да је радила у две школе по потреби, држала предавања о књижевности, водила аматерске представе с омладином, а ишла је редовно и у цркву.

– Служење руској култури је за њу било заветно служење: њена радост, емоција, страст – наглашава Метикош, и додаје да је тешке дане током Другог светског рата проживела у Новом Саду, углавном у нехуманим условима. – Преживела је јануар 1942. године јер је била у малој просторији на крају дворишта. Нељуди нису прошли кроз залеђена врата, верујући да иза њих нема никога. Крај рата и прве године слободе су јој однеле преостале најмилије и најрођеније – супруга, брата и мајку. Током Другог светског рата је избегавала да говори о свом животу и о томе зашто је тада остала без посла. На једном месту је само написала да је чврсто решила да не сарађује с окупаторима.

Упркос свему, иза Александе Анатољевне Серђукове стоје бројне активности којима се бавила. Обучавала је колеге руском језику, радила је као преводилац и лектор у Матици српској, а била је и руководилац градског и рејонског актива наставника руског језика. Данијел Метикош наводи да је била посвећена методици учења страних језика, као и да је објављивала радове и чланке у различитим листовима, часописима...

– Активно је учествовала у културном животу града Новог Сада и данашњу Гимназију „Јован Јовановић Змај” називала је својом јер је у њој провела цео свој радни век као професорка руског језика и књижевности, одакле се 1952. године и пензионисала – наводи Метикош, и открива да је Александра Анатољевна Серђукова усвојила девојчицу српско-руског порекла из Будисаве. – Када се пензионисала, није престала да ради и пише. Увек се понашала у духу хришћанске мисли и увек је подвлачила важност духовних тема. После одласка у пензију није много писала о својим активностима, била је скромна, као и стан у којем је живела у Улици Пап Павла.

Александра Анатољевна Серђукова је своје пензионерске дане, како наводи Данијел Метикош, проводила тако што је давала приватне часове страних језика (руски, француски, немачки), али и редовно посећујући недељне литургије у Успенској цркви у Новом Саду. Умрла је 1978. године, у 85. години и сахрањена је у Будисави. Данијел Метикош истиче да ће, захваљујући неколицини истраживача и научника (Алексеј Арсењев, Владета Јеротић, Остоја Ђурић, Вера Милосављевић и других), њен живот остати заувек упамћен.

– Она је од гимназијских дана била предана вишем циљу: „Шта ћеш ти када те све буде изневерило и напустило? Не тужи се, не тугуј; рад ће ти свуда и свагда остати”; „Радити с људима и њих ради”; „Сачувати и предати културне вредности. – Упркос свему” – то је била Александра Анатољевна Серђукова – закључује Данијел Метикош.

К. Ивковић Ивандекић