Aleksandra Anatoljevna Serdjukova: Novosadska profesorka, lektorka, književnica

Ovu godinu prvi će novom pričom obogatiti i zainteresovati sugrađane turistički vodič i član UTVNS-a Danijel Metikoš, koji otkriva priču o ženi koja je obučavala kolege na ruskom jeziku, koja je radila kao prevodilac i lektorka u Matici srpskoj; ženi koja se posvećivala metodici učenja stranih jezika, koja je pisala dramsko-lirske sastave, tekstove, poeziju, pesme, knjige i na srpskom i na ruskom jeziku i koja je aktivno učestvovala u kulturnom životu grada Novog Sada. Reč je o Aleksandri Anatoljevnoj Serđukovoj, čije devojačko prezime je bilo Rozenšild Paulin.

– Želim da predstavim jednu izuzetnu ličnost koja je bila dugo godina stanovnik našeg Novog Sada – započinje priču Danijel Metikoš. – Na samom početku svog života, još u utrobi svoje majke, pošla je na daleki put. Tada to beše dugi, daleki, geografski put. Beše to put od Rige na Baltičkom moru do grada Omska na Irtišu u Sibiru, gde je rođena 1893. godine. Da li je to tadašnje proputovanje uticalo na njen život? Ne znamo, naravno, međutim, ona je radom kroz svoj život pokazala da nije uspela mnogo da pređe samo u geografskom smislu, nego možda i u onom što treba da je najvažnije za svakog pojedinca – u obrazovnom i duhovnom smislu.

Po rečima Danijela Metikoša, Aleksandri Anatoljevnoj Serđukovoj 1921. godine Novi Sad postaje grad u kojem će, kako će se na kraju ispostaviti, provesti vreme do kraja svog života. Kako dalje navodi, između dva svetska rata u Novom Sadu je bilo mnogo ljudi iz Carske Rusije koji su ovde našli svoju mirnu luku, a Aleksandra Anatoljevna Serđukova je bila profesorka. Ona je, kako otkriva, u Srpskoj Atini mnoge generacije učila ruski jezik, rusku poeziju, ona je prenosila rusku kulturu, predavala i prenosila znanje o velikim ruskim piscima i pesnicima. Danijel Metikoš ističe da je radila u dve škole po potrebi, držala predavanja o književnosti, vodila amaterske predstave s omladinom, a išla je redovno i u crkvu.

– Služenje ruskoj kulturi je za nju bilo zavetno služenje: njena radost, emocija, strast – naglašava Metikoš, i dodaje da je teške dane tokom Drugog svetskog rata proživela u Novom Sadu, uglavnom u nehumanim uslovima. – Preživela je januar 1942. godine jer je bila u maloj prostoriji na kraju dvorišta. Neljudi nisu prošli kroz zaleđena vrata, verujući da iza njih nema nikoga. Kraj rata i prve godine slobode su joj odnele preostale najmilije i najrođenije – supruga, brata i majku. Tokom Drugog svetskog rata je izbegavala da govori o svom životu i o tome zašto je tada ostala bez posla. Na jednom mestu je samo napisala da je čvrsto rešila da ne sarađuje s okupatorima.

Uprkos svemu, iza Aleksande Anatoljevne Serđukove stoje brojne aktivnosti kojima se bavila. Obučavala je kolege ruskom jeziku, radila je kao prevodilac i lektor u Matici srpskoj, a bila je i rukovodilac gradskog i rejonskog aktiva nastavnika ruskog jezika. Danijel Metikoš navodi da je bila posvećena metodici učenja stranih jezika, kao i da je objavljivala radove i članke u različitim listovima, časopisima...

– Aktivno je učestvovala u kulturnom životu grada Novog Sada i današnju Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj” nazivala je svojom jer je u njoj provela ceo svoj radni vek kao profesorka ruskog jezika i književnosti, odakle se 1952. godine i penzionisala – navodi Metikoš, i otkriva da je Aleksandra Anatoljevna Serđukova usvojila devojčicu srpsko-ruskog porekla iz Budisave. – Kada se penzionisala, nije prestala da radi i piše. Uvek se ponašala u duhu hrišćanske misli i uvek je podvlačila važnost duhovnih tema. Posle odlaska u penziju nije mnogo pisala o svojim aktivnostima, bila je skromna, kao i stan u kojem je živela u Ulici Pap Pavla.

Aleksandra Anatoljevna Serđukova je svoje penzionerske dane, kako navodi Danijel Metikoš, provodila tako što je davala privatne časove stranih jezika (ruski, francuski, nemački), ali i redovno posećujući nedeljne liturgije u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu. Umrla je 1978. godine, u 85. godini i sahranjena je u Budisavi. Danijel Metikoš ističe da će, zahvaljujući nekolicini istraživača i naučnika (Aleksej Arsenjev, Vladeta Jerotić, Ostoja Đurić, Vera Milosavljević i drugih), njen život ostati zauvek upamćen.

– Ona je od gimnazijskih dana bila predana višem cilju: „Šta ćeš ti kada te sve bude izneverilo i napustilo? Ne tuži se, ne tuguj; rad će ti svuda i svagda ostati”; „Raditi s ljudima i njih radi”; „Sačuvati i predati kulturne vrednosti. – Uprkos svemu” – to je bila Aleksandra Anatoljevna Serđukova – zaključuje Danijel Metikoš.

K. Ivković Ivandekić