Александар Раковић: Муштерију стављам испред свог ега

Тада му се, како је рекао, таксирање учинило примамљиво – нема директног послодавца, колега, а радно време одређује сам.

– Радим као таксиста пуне три године и нашао сам мир у овом послу – рекао је Александар Раковић. – Од укупно 20 година радног стажа, последњих пет био сам у mеnaymеntu. Када сте mеnayеr, ваш телефон непрестано звони. Имате педесеторо запослених са свим њиховим проблемима. Много сам научио. Остварио сам нове контакте, али тај посао троши и умара. Окружење је говорило да ће исто бити и у таксију, али није. Овде бирам с којом муштеријом ћу остварити комуникацију.

Према речима нашег саговорника, долажење до овог посла дуг је процес, а и Град је, како напомиње, пре извесног времена пооштрио критеријуме. Неопходни су средња школа и полагање испита за лиценцу, који се састоји од три дела: познавање Закона о безбедности у саобраћају, Закона о превозу путника у друмском саобраћају, као и тест познавања града. Када говоримо о возилу, таксисти имају две опције – да рентирају аутомобил у неком од удружења или да користе свој. У другом случају, потребно је одобрење Града, на које се, због великог интересовања, дуго чека. – Таксирање сопственим колима је попут малог али озбиљног бизниса – објаснио је Раковић. – Потребни су отварање предузетничке фирме, књиговођа, а можете и сами водити административне послове. Ту су и разни трошкови: плаћање пореза и доприноса, чланарине у удружењу, шестомесечни технички и инспекцијски прегледи, стајалишта и слично. Предност је што сам бирам радно време. Смене углавном трају од шест до 12 сати, а плаћен сам по учинку. Колико вожњи, толико и новца.

Александар Раковић наглашава да посао таксисте има више предности него мана, као и да једини проблеми могу да буду понашање суграђана у саобраћају и непредвиђене околности, попут квара возила на путу. Дешавало се, како је открио, да клијенти на разне начине упрљају возило, па уместо на рад, губи време на прање аута.

– Занимљиво је што свакодневно упознајем најразличитије људе –напоменуо је он. – Слушам о њиховим проблемима, смејем се с њима. Сећам се баке, старе 80 година, коју сам сваког викенда возио да преспава код дечка, који је тада имао 92 године. Редовно се током вожње жалила како жели да раскине, јер јој је партнер претерано љубоморан. Када сам је питао: „На кога је љубоморан?”, одговорила је: „На бившег мужа. У браку с њим била сам млађа, па смо радили разне ствари које са садашњим партнером не могу. То нас највише кочи да започнемо заједнички живот”.

Кроз три године таксирања Александар Раковић научио се стрпљењу и несебичности, као и да је осуђивање других увек погрешан пут, јер никад се не зна, како је рекао, с каквим недаћама муштерије улазе у ауто. 

– Наше друштво је постало себично и размажено – рекао је. – Суграђани остављају ауто где им је воља, не мислећи да сметају, на пример, возилу Хитне помоћи или ватрогасцима. Не пешаче ни до апотеке, пекаре. Не поштују правила. Питају ме како подносим гужве, а ја одговорим да је приступ пресудан. Семафор је ту. Колона аута је ту. Не могу ништа да променим. С друге стране, муштерије увек стављам испред свог ега. Добрим приступом можемо свакога да разоружамо.

Д. Клашња