Aleksandar Raković: Mušteriju stavljam ispred svog ega

Tada mu se, kako je rekao, taksiranje učinilo primamljivo – nema direktnog poslodavca, kolega, a radno vreme određuje sam.

– Radim kao taksista pune tri godine i našao sam mir u ovom poslu – rekao je Aleksandar Raković. – Od ukupno 20 godina radnog staža, poslednjih pet bio sam u menaymentu. Kada ste menayer, vaš telefon neprestano zvoni. Imate pedesetoro zaposlenih sa svim njihovim problemima. Mnogo sam naučio. Ostvario sam nove kontakte, ali taj posao troši i umara. Okruženje je govorilo da će isto biti i u taksiju, ali nije. Ovde biram s kojom mušterijom ću ostvariti komunikaciju.

Prema rečima našeg sagovornika, dolaženje do ovog posla dug je proces, a i Grad je, kako napominje, pre izvesnog vremena pooštrio kriterijume. Neophodni su srednja škola i polaganje ispita za licencu, koji se sastoji od tri dela: poznavanje Zakona o bezbednosti u saobraćaju, Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, kao i test poznavanja grada. Kada govorimo o vozilu, taksisti imaju dve opcije – da rentiraju automobil u nekom od udruženja ili da koriste svoj. U drugom slučaju, potrebno je odobrenje Grada, na koje se, zbog velikog interesovanja, dugo čeka. – Taksiranje sopstvenim kolima je poput malog ali ozbiljnog biznisa – objasnio je Raković. – Potrebni su otvaranje preduzetničke firme, knjigovođa, a možete i sami voditi administrativne poslove. Tu su i razni troškovi: plaćanje poreza i doprinosa, članarine u udruženju, šestomesečni tehnički i inspekcijski pregledi, stajališta i slično. Prednost je što sam biram radno vreme. Smene uglavnom traju od šest do 12 sati, a plaćen sam po učinku. Koliko vožnji, toliko i novca.

Aleksandar Raković naglašava da posao taksiste ima više prednosti nego mana, kao i da jedini problemi mogu da budu ponašanje sugrađana u saobraćaju i nepredviđene okolnosti, poput kvara vozila na putu. Dešavalo se, kako je otkrio, da klijenti na razne načine uprljaju vozilo, pa umesto na rad, gubi vreme na pranje auta.

– Zanimljivo je što svakodnevno upoznajem najrazličitije ljude –napomenuo je on. – Slušam o njihovim problemima, smejem se s njima. Sećam se bake, stare 80 godina, koju sam svakog vikenda vozio da prespava kod dečka, koji je tada imao 92 godine. Redovno se tokom vožnje žalila kako želi da raskine, jer joj je partner preterano ljubomoran. Kada sam je pitao: „Na koga je ljubomoran?”, odgovorila je: „Na bivšeg muža. U braku s njim bila sam mlađa, pa smo radili razne stvari koje sa sadašnjim partnerom ne mogu. To nas najviše koči da započnemo zajednički život”.

Kroz tri godine taksiranja Aleksandar Raković naučio se strpljenju i nesebičnosti, kao i da je osuđivanje drugih uvek pogrešan put, jer nikad se ne zna, kako je rekao, s kakvim nedaćama mušterije ulaze u auto. 

– Naše društvo je postalo sebično i razmaženo – rekao je. – Sugrađani ostavljaju auto gde im je volja, ne misleći da smetaju, na primer, vozilu Hitne pomoći ili vatrogascima. Ne pešače ni do apoteke, pekare. Ne poštuju pravila. Pitaju me kako podnosim gužve, a ja odgovorim da je pristup presudan. Semafor je tu. Kolona auta je tu. Ne mogu ništa da promenim. S druge strane, mušterije uvek stavljam ispred svog ega. Dobrim pristupom možemo svakoga da razoružamo.

D. Klašnja