Акварел и шума - две љубави Буковчанина Михајла Марчетића
Буковчанин Михајло Марчетић Каћа лако би поделио дан и ноћ.
Прву половину провео би у атељеу, мешајући боје, и акварелом, с фотографија које је сам начинио по Новом Саду и Сремским Карловцима, стварао прелепе слике. А ноћи су, како сам каже, најлепше у шуми Фрушке горе. Сликајући акварел-техником, Каћа се опушта, а дружећи се са шумским богатством, оплемењује и тело и дух. Зато, ваљда, и изгледа као да му је 45, а не десет година више колико, заправо, има.
– Као школарац био сам прилично талентован за цртање – враћа се у младалачке дане Каћа, окружен у свом буковачком атељеу бројним радовима различитих формата. – Међутим, никада том таленту нисам придавао нарочиту пажњу, па сам тако уписао металургију. У међувремену сам пет година радио као аквизитер, а од продаје књига могло је лепо да се заради. Радио сам и у основној школи, али сам упоредо увек помало цртао и сликао, док ме, онако самоуког, Гига Ђурагић није пре непуне две деценије одвео на „дораду” у атеље на Петроварадинској тврђави код Душана Тодоровића Дујца. Био сам упоран, одлазио два до три пута недељно по четири часа, док ми Дујац временом није препоручио да с цртежа и уља на платну пређем на акварел.
Убрзо је Каћа схватио основну разлику, користећи технику којом се до тада готово није ни служио.
– Увидео сам да се, сликајући аквареле, одмарам, док сам, рецимо, нарочито приликом сликања уљем на платну, углавном био напет. Мислим да је и то мајстор, какав је несумњиво Дујац, брзо приметио, што се вероватно осетило и у мојим радовима. Некако сам увек тежио реализму, а када сам једном приликом нешто случајно „замазао”, мој учитељ је баш у томе открио чар и рекао ми да „ништа не дирам” – присећа се наш саговорник момената пресудних за даљу каријеру.
Временом је Каћа закупио локал у Дунавској улици и посао је лепо кренуо.
– Трајало је то пет година, али цена закупа, плате за две раднице и сви остали трошкови довели су ме у ситуацију да увек будем негде на нули па сам био приморан на то да затворим галерију. Отежавајућу околност представљала је и чињеница да сам увек некога морао да чекам да бих наплатио слике. Данас углавном сликам по naruybini у свом атељеу у Буковцу и не жалим се. Мотиве Новог Сада и Сремских Карловаца траже многи, а сликање икона увек је било исплатив посао. Када бих радио искључиво за своју душу, сликао бих само пејзаже, ритове, баре и фрушкогорске шуме – каже Каћа, апострофирајући пастелне боје, које су, вели, стигле с годинама.
У току разговора поглед нам се зауставио на кутку с роговљем срндаћа.
– То су рогови које су срндаћи сами одбацили – предухитрио је нашу знатижељност Каћа. – Бавио сам се ловом, али годинама је моје оружје фото-апарат. Оно што мене привлачи су пешачење, шетња и уживање у природи. Када бих сабрао све време проведено у шуми, сакупио бих целих 12 година. Срастање с природом донело ми је много лепих тренутака, а посебно су занимљиве шумске ноћи. Једном приликом пронашао сам лане, које сам othranio, а потом га вратио тамо где му је и место, у природу.
Убрзо нам је Каћа показао чудну справицу, којом је опонашао јављање срне у време парења.
– То је вабилица коју сам поручио из Немачке од Клауса Дамела, сигурно најбољег познаваоца те теме. Издао сам пре три године и књигу „Вабљење срнеће дивљачи”, коју сам написао још пре 15 година – истиче Каћа. – Заинтересовао сам се за литературу у вези с вабљењем срндаћа, а фасцинирала су ме сазнања немачких ловаца још с почетка прошлог века. На стотине страница написане су у вези с том, некоме би се учинило, ситницом.
И гљиве и пчеле приде
Какав би то заљубљеник у природу био, а да занемари шумске гљиве и пчеле?
– То се код мене подразумева! Неописив је осећај када у природи пронађете јестиву печурку, али и за тај хоби мора да постоји дугогодишње искуство и предзнање. Пођеднако ме одушевљава и пчеларство, којим се такође бавим. Увек имам између 30 и 50 кошница, у зависности од стања, па сам често приморан на то да спајам друштва – каже Каћа.
Слушајући га, време је у ћаскању протекло за тили час. Уз чашицу домаће ракије, лако смо закључили да причи још дуго не би било краја, али и да је наш саговорник, несумњиво, и дружење с природом, баш као и сликање акварелом, доживео као уметност у њеном најдубљем значењу.
С. Савић
Фото: С. Шушњевић
Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.