Akvarel i šuma - dve ljubavi Bukovčanina Mihajla Marčetića

Prvu polovinu proveo bi u ateljeu, mešajući boje, i akvarelom, s fotografija koje je sam načinio po Novom Sadu i Sremskim Karlovcima, stvarao prelepe slike. A noći su, kako sam kaže, najlepše u šumi Fruške gore. Slikajući akvarel-tehnikom, Kaća se opušta, a družeći se sa šumskim bogatstvom, oplemenjuje i telo i duh. Zato, valjda, i izgleda kao da mu je 45, a ne deset godina više koliko, zapravo, ima.

– Kao školarac bio sam prilično talentovan za crtanje – vraća se u mladalačke dane Kaća, okružen u svom bukovačkom ateljeu brojnim radovima različitih formata. – Međutim, nikada tom talentu nisam pridavao naročitu pažnju, pa sam tako upisao metalurgiju. U međuvremenu sam pet godina radio kao akviziter, a od prodaje knjiga moglo je lepo da se zaradi. Radio sam i u osnovnoj školi, ali sam uporedo uvek pomalo crtao i slikao, dok me, onako samoukog, Giga Đuragić nije pre nepune dve decenije odveo na „doradu” u atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi kod Dušana Todorovića Dujca. Bio sam uporan, odlazio dva do tri puta nedeljno po četiri časa, dok mi Dujac vremenom nije preporučio da s crteža i ulja na platnu pređem na akvarel.

Ubrzo je Kaća shvatio osnovnu razliku, koristeći tehniku kojom se do tada gotovo nije ni služio.

– Uvideo sam da se, slikajući akvarele, odmaram, dok sam, recimo, naročito prilikom slikanja uljem na platnu, uglavnom bio napet. Mislim da je i to majstor, kakav je nesumnjivo Dujac, brzo primetio, što se verovatno osetilo i u mojim radovima. Nekako sam uvek težio realizmu, a kada sam jednom prilikom nešto slučajno „zamazao”, moj učitelj je baš u tome otkrio čar i rekao mi da „ništa ne diram” – priseća se naš sagovornik momenata presudnih za dalju karijeru.

Vremenom je Kaća zakupio lokal u Dunavskoj ulici i posao je lepo krenuo.

– Trajalo je to pet godina, ali cena zakupa, plate za dve radnice i svi ostali troškovi doveli su me u situaciju da uvek budem negde na nuli pa sam bio primoran na to da zatvorim galeriju. Otežavajuću okolnost predstavljala je i činjenica da sam uvek nekoga morao da čekam da bih naplatio slike. Danas uglavnom slikam po naruybini u svom ateljeu u Bukovcu i ne žalim se. Motive Novog Sada i Sremskih Karlovaca traže mnogi, a slikanje ikona uvek je bilo isplativ posao. Kada bih radio isključivo za svoju dušu, slikao bih samo pejzaže, ritove, bare i fruškogorske šume – kaže Kaća, apostrofirajući pastelne boje, koje su, veli, stigle s godinama.

U toku razgovora pogled nam se zaustavio na kutku s rogovljem srndaća.

– To su rogovi koje su srndaći sami odbacili – preduhitrio je našu znatiželjnost Kaća. – Bavio sam se lovom, ali godinama je moje oružje foto-aparat. Ono što mene privlači su pešačenje, šetnja i uživanje u prirodi. Kada bih sabrao sve vreme provedeno u šumi, sakupio bih celih 12 godina. Srastanje s prirodom donelo mi je mnogo lepih trenutaka, a posebno su zanimljive šumske noći. Jednom prilikom pronašao sam lane, koje sam othranio, a potom ga vratio tamo gde mu je i mesto, u prirodu.

Ubrzo nam je Kaća pokazao čudnu spravicu, kojom je oponašao javljanje srne u vreme parenja.

– To je vabilica koju sam poručio iz Nemačke od Klausa Damela, sigurno najboljeg poznavaoca te teme. Izdao sam pre tri godine i knjigu „Vabljenje srneće divljači”, koju sam napisao još pre 15 godina – ističe Kaća. – Zainteresovao sam se za literaturu u vezi s vabljenjem srndaća, a fascinirala su me saznanja nemačkih lovaca još s početka prošlog veka. Na stotine stranica napisane su u vezi s tom, nekome bi se učinilo, sitnicom.

I gljive i pčele pride

Kakav bi to zaljubljenik u prirodu bio, a da zanemari šumske gljive i pčele?

– To se kod mene podrazumeva! Neopisiv je osećaj kada u prirodi pronađete jestivu pečurku, ali i za taj hobi mora da postoji dugogodišnje iskustvo i predznanje. Pođednako me oduševljava i pčelarstvo, kojim se takođe bavim. Uvek imam između 30 i 50 košnica, u zavisnosti od stanja, pa sam često primoran na to da spajam društva – kaže Kaća.

Slušajući ga, vreme je u ćaskanju proteklo za tili čas. Uz čašicu domaće rakije, lako smo zaključili da priči još dugo ne bi bilo kraja, ali i da je naš sagovornik, nesumnjivo, i druženje s prirodom, baš kao i slikanje akvarelom, doživeo kao umetnost u njenom najdubljem značenju.

S. Savić

Foto: S. Šušnjević

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” je sufinansiran od Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.