СИМБОЛ ВЕРЕ И СТРАДАЊА Светиња настала из пепела, место које Срби не заборављају

Велелепни Храм Светог Саве служи на понос свима, па не чуди што је и једна од најпознатијих и најпосећенијих београдских атракција.

Иако је подигнут на месту на коме су 1594. године спаљене мошти Светог Саве, што је и један од најтрагичнијих догађаја у историји наше земље, Храм има посебно место у душама и срцима верника.

Прошло је чак три века од суровог кажњавања српског народа, када су турски освајачи одлучили да спале мошти утемељивача аутокефалне цркве, док није основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару. На званичном сајту ове Светиње је наведено да историја Храма управо у том тренутку и почиње.

Тада најугледнији грађани Београда, њих стотину заслужни су за оснивање поменутог друштва.

Светосавска звона

Унутрашњост Храма и крипта која се у њему налазе, псоебна су прича, али звона такође завређују пажњу. Има их укупно, ни мање ни више него 49.

Четири од њих су такозвана клатећа звона. Смештена у југозападном звонику, она су уједно и највећа међу свим светосавским звонима.

Пречник највећег међу свим звонима је 204 центиметра, док је свега 20 центиметара пречник најмањег од звона на Храму Светог Саве. Иако 11 килограма тежи најмање звоно, оно највеће има тежину већу од шест тона.
Свих 45 звона, који чине карилон у звонику заједно имају тежину од 19 тона.

Интересантно је поменути да је свако звоно на Храму даровао неко, тако да је на свакоме од њих и уписано ко га је овој Светињи поклонио.

Звона у карилону су тако подешена да се на сваких сат времена у току дана могу чути одређени тактови из химне која је посвећена Светом Сави.

Дуг пут до велелепне цркве

И мада је данас Храм Светог Саве постао један од најпознатијих симбола Београда, али и Србије, пут до ове Светиње није био заправо једноставан.

Само неколико деценија након што се наша земља ослободила вишевековне турске власти донета је одлука о оснивању друштва, које је имало за циљ подизање овог величанственог здања. Прошла је готово читава деценија док није званично расписан конкурс са врло строго дефинисаним правилима. Осим обавезе да црква буде изграђена у српско-византијском стилу, приспели пројекти је требало и да задовоље захтеве о одвојеном звонику и о површини унутрашњости храма, за коју је било прописано да треба да се креће у распону од две до 2.500 квадрата.

Иако су свих пет радова, колико их је приспело на конкурс, послати у Петроград, Императорској академији уметности, ниједан од пројеката није одобрен.

Све је опет стопирано због ратова који су то доба вођени, да би по завршетку Великог рата поменуто друштво било обновљено. Исте те, 1919. године се оснива и нови Одбор, на чијем челу се нашао тадашњи патријарх Димитрије.

Расписује се убрзо и нови конкурс са измењеним условима. Стил градње остаје исти, али је било потребно да буде осавремен, док је прописана површина око три хиљаде квадратних метара. Додат је тада још један захтев, који је подразумевао да је унутрашњи простор требало да буде толики да у њему може бити приступно шест хиљада људи.

Новоформирани Одбор бира пројекат који су израдили архитекте Несторовић и Александар Дероко. Тачније, Несторовићев рад је био другонаграђени, док је Дероков рад овенчан високом оценом на том конкурсу и најпре зато што је овај чувени архитекта био познат по томе што одлично познаје уметност из периода средњег века. Пет година након тога, 1935. године почиње и изградња Храма Светог Саве на Врачару, која је касније прекинута током Другог светског рата, да би била настављена тек 1985. године.

У првој деценији овог века завршени су спољашњи радови, док је 2020. године завршено и уређење унутрашњег дела Храма Светог Саве.

ona.telegraf.rs