БИБЛИОТЕКАРКА, ПЕСНИКИЊА И ЧУВАР КУЛТУРЕ
ИНТЕРВЈУ: ГОРДАНА ЂИЛАС, КЊИЖЕВНИЦА Више нема одустајања
Осим што се с књигама дружи службено, као библиотекар-саветник, односно помоћник управника за чување и коришћење публикација у Библиотеци Матице српске, Гордана Ђилас је и вишеструко награђивања књижевница ретког поетског проседеа.
Њена поетика унеколико је инспирисана завичајем и у ужем и у ширем смислу; једнако реферишући и на постојбину, Босанску Крајину, као и на севернобанатско поднебље, где су њени преци колонизовани.
Међу бројним произнањима које је добила за своје стваралаштво, издваја се прошлогодишња Награда Задужбине “Бранко Ћопић” Српске академије наука и уметности, за поетску књигу “Хватање месечине”. Поред тога што “службено” у БМС-у ради на очувању овдашње књижевне баштине, Гордана Ђилас паралелно ради и на новим рукописима, и даље поступајући одговорно, па и самокритично према свакој написаној речи.
У вашој књизи исповедне прозе „Теби је унапред све опроштено”, правите регресију на властито детињство у Накову. Колико вас је у књижевном раду поетички одредило родно село?
- Желела сам да ми се сећања на детињство штампају у чувеној Повељиној едицији “Види чуда”, у којој су се огледали бројни песници и писци. Одрастање, рани доживљаји, заувек остану у сећању. Слике детињства непрестано се враћају, као проблесци, у одређеним животним ситуацијама. Оно што сада, са ове раздаљине могу да приметим јесте да сам сада другачија него кад сам била дете. Жао ми је што се то негде у животу загубило, та првотна радост живљења, а опет, знам да сам сачувала језгро детиње радости као извора са кога непрекидно тече чиста и непомућена вода. Прича о детињству може да се исприча и на други начин. Када бих је поново писала, вероватно би била другачија. Овај пут је прича произашла из потребе да разумем девојчицу која је, као средње, женско дете, одрастала у крајње патријархалном свету, пресађеном у банатску равницу, па како се снађе. Пресудну улогу у том одрастању, имали су, на срећу, библиотекарка и учитељи. Наравно да ме је то определило и формирало поглед на свет који се непрестано кретао између устаљених, очекиваних образаца и маште, која је попут банатског ветра успевала да пробије облаке кад заклањају сунце. Понекад. Повремено.
Будућност књиге
Као библиотекар у Библиотеци Матице српске, сведоци сте да се углавном с књигом друже само они који морају или им је то посао. Како видите будућност књиге?
- Библиотека Матице српске је моја друга кућа, готово цео радни век сам провела у њој. За мене је то била част, трудила сам се да је оправдам. Као институција од прворазредног, не само културног него и духовног значаја, она располаже фондом од преко 4 милиона књига. Немам никакво право нити могућност да посумњам да ће књига изгубити на свом значају. Од раног детињства библиотека и школа биле су ми места уточишта и слободе да учим и да мислим својом главом. Књига свакако мења своју форму, али суштину не. Без књиге нема животне надоградње, она је со наших живота. Класичних читалаца са књигом у руци је све мање, а све их је више који читају књиге и новине преко дигиталних база. Ту им је све надохват руке, под условом да имају рачунар и добру интернет конекцију.
У вашој песми „Наково 1958” правите инвентар свега онога што вас је дочекало кад сте угледали овај свет. Да ли је такав књижевни поступак приповедања из угла новорођенчета иновативан или је већ негде опробан у пракси?
- Поетска збирка Хватање месечине је такође жеља да дефинишем однос према детињству, према прецима, да их учврстим у свом постојању као делу једног колективног памћења, да утврдим ко сам ја међу њима. Желела сам да их сачувам, макар на овај начин, у поезији. И без обзира на све што бих могла да им замерим, остаје сећање на њихову радиност, честитост, снажну животну снагу. Писати о томе из позиције детета није ништа ново. О дођошима у Банат, у немачку кућу и њиховом сналажењу у новим животним условима није још довољно написано, а да се не задржава на устаљеним клишеима. Како помирити виолентну нарав са миром равнице у којој се понекад не разликује граница између неба и земље? Треба доста стрпљења и маште како би се оријентисало. Тада је најбоље усмерити се ка земљи. Она нас је хранила, а небо пружало могућност да растемо, без граница. Желела сам да сачувам све доживљаје који су ме пратили не само у детињству, него и одрастању. Све је то било ново, а опет некако туђе.
Лане сте добили и Награду „Бранко Ћопић”. Могу ли награде да буду доказ валоризовања нечијег рада или су меродавнији показатељ за писца тиражи књига и посете његовим књижевним вечерима?
-Да, некако ми се „сложило” да добијем Награду Фондације „Бранко Ћопић“, управо због тога ми је драго јер је Ћопић писац мог детињства. Поред подсећања на детињство сусрет са његовим књигама ми је омогућио да надограђујем живот најфинијим нитима лиризма. Његова дела увела су ме у свет књижевности. Иначе, награде значе онолико колико помажу делу неког писца да буде читано, скрећу пажњу на њега. То је најважније, када својим делом дотакнете читаоца. Такође, да сте својом поезијом проширили, обогатили нечији свет, пружили наду или другачији поглед на доживљај живота. Ништа се потом не дешава што има конкретне везе са могућношћу да објавите нови рукопис или више књижевних вечери или већи тираж. Ту излазимо из домена књижевности и улазимо на тржиште интереса, трговине утицајем, снагом мање или више организованих интересних група. И то је добро док год има снаге да се без обзира на све настави започети пут. Са ове раздаљине видим да он има смисла за мене, и да више нема одустајања.