БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МАНЂЕЛОС Село народних хероја, воћњака и чудотворног извора!

“Скупљамо за море! Ако и не одемо на море, остаће за сладолед!”, кажу. Муштерије прикупљају тако што један дечак стоји поред пута и држи велики натпис “Лимунада” на плочи стиропора и немогуће га је заобићи. Мала лимунада је 30, велика 50 динара.

Оригинално име села је било Нађолас (велико италијанско село) па су га касније прекрстили у Манђелос. Најчешће воће са Фрушке горе је са манђелошких плантажних воћњака Врањаша и Мутаљ, као и квалитетне ракије. Са извора Врањаш у римско доба водом се снабдевао Сирмијум. Извор је и данас жив. 

На почетку 19. века (1802) завршена је сеоска Црква Св. Георгија. Та година записана је у горњем делу звоника. Високи иконостас са класицистичким формама резбарио је Марко Константиновић после 1816. Он је обликовао и певнице и владичански престо, а у цркви се налази и више икона Григорија Давидовића Опшића… 

Место је 1885. било у Ердевичком изборном срезу са својом 941 душом. Занимљиво је да 140 година касније село има готово исти број становника. 

На првом попису после Другог светског рата 1948. Манђелос је има 995 житеља и тај број не на наредним пописима растао све до рекордних 1.533 на Попису 2002. када је међу житељима било и доста избеглица. Међутим, од тада број становника пада па их је 20 година касније, на попису из 2022. готово за трећину мање - 1099.

Манђелос је одиграо значајну улогу у стварању и постојању Фрушкогорског народноослободилачког партизанског одреда који је био прва герилска формација у окупираном Срему (тада НДХ). Члан британске мисије Бејзил Дејвидсон је оставио занимљиво сведочанство о партизанском одреду на Фрушкој гори. Он бележи да је Фрушкогорски одред био директан израз воље народа на побуну, да се састојао скоро до последњег човека од сељака рођених и одраслих у Срему, да је био у свакодневном контакту са сељацима који су га подржавали, обавештавали, снабдевали, налазили уточиште код њега, поносили се њиме, умирали за њега – „Нигде није било бољег доказа о суштински народном карактеру партизанског покрета.”

Током ратних дана окупације и фашистичког терора мештани Манђелоса су на све одмазде непријатеља одговарали још борбеније и организованије. У разним јединицама НОВ учествовало је 213 бораца, мештана села Манђелос, од којих је њих 95 погинуло. Број жртава фашистичког терора у овом месту је 183, док је 82 лица било интернирано у логоре. Фактички сваки трећи становник Манђелоса дао је свој живот у току НОБ. Село је дало и два народна хероја Сава Соргића као и легендарног скојевца Бошка Палковљевића Пинкија.

Као ученик Државне средње техничке школе у Новом Саду, 1940. Бошко Палковљевић (1920-1942) постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије, а децембра исте године је био један од организатора штрајка ученика ове школе. Почетком 1941. је ухапшен и искључен из школе, под оптужбом за комунистичко деловање.

Посвећен Св. Василију Острошком

У Манђелосу је, на крају села - 2014. основан и Манастир Светог Василија Острошког познатији као Манастир Врањаш. У прелепој ували између Манђелоса и Гругуреваца 2010. постављени су темељи најмлађем фрушкогорском манастиру који је посвећен Светом Василију Острошком. 

Градња храма је трајала до 2014. Дрвена црква изграђена од норвешког белог бора и чамовине и својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских манастирских цркви, што га чини посебним. Црква је направљена изнад живог извора а конаци око манастира су и даље у изградњи…

У току Априлског рата, као добровољац се прикључио војсци, али је убрзо био заробљен. Успео је да побегне из сабирног логора за заробљенике и вратио се у родно место где се укључио у припреме за организовање устанка. У лето 1941. био је један од првих сремских партизана, а августа 1941. учествовао је у организацији бекства затвореника-комуниста из затвора у Сремској Митровици.

Крајем 1941. био је од стране Окружног комитета КПЈ за Срем послат као курир у источну Босну, где је након скоро месец дана путовања, јануара 1942. на Романији успео да пронађе Врховни штаб и Централни комитет КПЈ. Тада је врховном команданту Јосипу Брозу Титу пренео информације о Народноослободилачкој борби у Војводини.

Био је један од првих диверзаната у Војводини. Извршио је више смелих акција и диверзија на железничким пругама у Срему. Више пута се истицао у борбама са усташама и Немцима и још за живота је међу сремским партизанима постао легендарна личност. Погинуо је јуна 1942. у борбама с Немцима на Фрушкој гори.

За народног хероја је проглашен 25. октобра 1943. Књижевник Јован Поповић је по његовим доживљајима 1944. написао књигу “Пинки је видео Тита”, која је дуги низ година била део школске лектире за ученике основних школа.