РЕЗОН Немилосрдна гравитација глупости

Не знам шта ће бити садржај, али знам шта ће бити прва и закључна реченица Вучићевог уџбеника како победити обојену револуцију. Треба да имаш глупу опозицију! 

Је ли могуће да толико могу да раде против себе? Да им је неко платио да помогну Вучићеву контрареволуцију, не би боље урадили! Бацање топовских удара, сузавца, димних бомби, прскање бибер спреја у очи трудним посланицама, то више приличи пијаним хулиганима него посланицима. И после се жале да су избори покрадени. Нису. Покрали су сами себе. Свесно и са намером. 

И уместо да се после паузе скрушено и поштено извине, и кажу, ево, погрешили смо, молимо грађане да нам опросте, наставе да праве још већи хаос. Како се нису запитали коме и зашто одговара да ми унесемо бакље, топовске ударе и димне бомбе? 

Потпуно погрешно сматрају да је дошло време да насиљем изместе клатно моћи, које су студенти заљуљали пленумским блокадама. Моћ није дељива на атоме. То је показала Демократска странка. Дељењем на много ситних пипака, који негују исту политику, нису дошли до више гласова, него су изгубили и оне које су имали док су били јединствени. 

Вучић и Вучевић знају да је СНС јак само ако остане монолитан. Ако уза се имају много људи. Зато користећи снагу СНС-а, граде нови народни покрет. Из досадашњег искуства знају да је снага у умножавању, заједништву и укрупњавању, а не у дељењу. Опозиција с друге стране, ризикује потпуни нестанак с политичке сцене, ако се уједини са студентским покретом. Студенти желе моћ за себе, а грађани су сити истих празних прича. Преко главе им је паљења скупштине. Туча. Оштрих говора. Све је то дим, магла и прашина. Све је то симулакрум који људима без истинског занимања омогућава да лепо живе, и уживају у умишљеној битности. Грађани ће се радије приклонити неком новом покрету, или странци, који уместо испразности нуди нове програме и идеје. 

Крах опозиције прати и крах „објективног” новинарства. Док сам био уредник по цену отказа сам забрањивао интимизацију новинара са саговорницима и изворима. Чим дође до емотивне симбиозе, новинар престаје да буде објективан. Почиње да навија. Да агитује за ствар коју ради и проповеда саговорник. Студентски маршеви, протести и блокаде, ниједном и никада нису објективно приказани. Новинари су били њихов део. Нико не очекује да новинар тенденциозно дође са предубеђењем да негативно или позитивно извештава о догађајима. Само да их поштено прикаже. Не да сакрије, или потпуно изокрене истину. 

Не знам шта ће бити садржај, али знам шта ће бити прва и закључна реченица Вучићевог уџбеника како победити обојену револуцију. Треба да имаш глупу опозицију! Је ли могуће да толико могу да раде против себе? Да им је неко платио да помогну Вучићеву контрареволуцију, не би боље урадили!

Ни у једном извештају из Новог Сада, „објективни” медији нису поставили питање зашто би и с којим циљем демонстранти ушли на седницу Скупштине града, или у Градску кућу? Као крајње логично и нормално су приказивали насилно настојање демонстраната да упадну у њих, под изговором да су то институције свих грађана. Јесу, али не да их грађани окупирају, него да у њима обаве своје грађанске послове. Не треба се чудити што полиција неће да пусти унутра 1.000 људи са вувузелама, каменицама, фарбом, јајима, и другим реквизитима који не представљају никакав алат добронамерности. А медији који о томе извештавају, објашњавају својим читаоцима и гледаоцима да је полиција дрско, безобразно и безобзирно стајала, док су их демонстранти сасвим мирно, ненасилно и пристојно гађали, вређали и насртали на њихове штитове. Како је и зашто насиље постало легитиман израз демократије? Зашто се ствара мит да је употреба насиља у борби против стварног или измишљеног зла допуштена? Ту превару су квекери демитилогизовали пре више од 370 година. Од Фокса, преко Вилијама Пена, Толстоја, Махатме Гандија до Мартина Лутера Кинга, Џина Шарпа и Питера Акермана, ненасиље и дијалог су једини пут ка демократији. 

Новинари нису политички актери. Не смеју то да буду. Њихов посао је да буду објективни сведоци. Да известе о дешавањима, не да у њима учествују. Нити да се кроз извештавање отворено стављају на било чију страну. У супротном треба спалити Кодекс новинарске етике, Декларацију о дужностима и правима новинара. Погазити Камијев манифест о слободи штампе. Спалити дела Аристотела, Спинозе, Лока, Хјума, Волтера, Мила, Русоа.

Новинари који нису објективни извештачи, него навијачи, не помажу развоју демократије. Они „пумпају” преступ компресором обмане. 

Новинар који жели да се бави политиком лепо да отказ. Напусти редакцију, учлани се у неку од постојећих, или оснује нову странку. Или постане слободни интелектуалац и онда слободно, до миле воље, пише и мисли шта год хоће. Док ради не треба да износи мишљење него да преноси чињенице. И треба бити кадар да разликује чињенице које то јесу независно од било чије жеље, од чињеница које то јесу због нечијег интереса.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу