REZON Nemilosrdna gravitacija gluposti

Ne znam šta će biti sadržaj, ali znam šta će biti prva i zaključna rečenica Vučićevog udžbenika kako pobediti obojenu revoluciju. Treba da imaš glupu opoziciju! 

Je li moguće da toliko mogu da rade protiv sebe? Da im je neko platio da pomognu Vučićevu kontrarevoluciju, ne bi bolje uradili! Bacanje topovskih udara, suzavca, dimnih bombi, prskanje biber spreja u oči trudnim poslanicama, to više priliči pijanim huliganima nego poslanicima. I posle se žale da su izbori pokradeni. Nisu. Pokrali su sami sebe. Svesno i sa namerom. 

I umesto da se posle pauze skrušeno i pošteno izvine, i kažu, evo, pogrešili smo, molimo građane da nam oproste, nastave da prave još veći haos. Kako se nisu zapitali kome i zašto odgovara da mi unesemo baklje, topovske udare i dimne bombe? 

Potpuno pogrešno smatraju da je došlo vreme da nasiljem izmeste klatno moći, koje su studenti zaljuljali plenumskim blokadama. Moć nije deljiva na atome. To je pokazala Demokratska stranka. Deljenjem na mnogo sitnih pipaka, koji neguju istu politiku, nisu došli do više glasova, nego su izgubili i one koje su imali dok su bili jedinstveni. 

Vučić i Vučević znaju da je SNS jak samo ako ostane monolitan. Ako uza se imaju mnogo ljudi. Zato koristeći snagu SNS-a, grade novi narodni pokret. Iz dosadašnjeg iskustva znaju da je snaga u umnožavanju, zajedništvu i ukrupnjavanju, a ne u deljenju. Opozicija s druge strane, rizikuje potpuni nestanak s političke scene, ako se ujedini sa studentskim pokretom. Studenti žele moć za sebe, a građani su siti istih praznih priča. Preko glave im je paljenja skupštine. Tuča. Oštrih govora. Sve je to dim, magla i prašina. Sve je to simulakrum koji ljudima bez istinskog zanimanja omogućava da lepo žive, i uživaju u umišljenoj bitnosti. Građani će se radije prikloniti nekom novom pokretu, ili stranci, koji umesto ispraznosti nudi nove programe i ideje. 

Krah opozicije prati i krah „objektivnog” novinarstva. Dok sam bio urednik po cenu otkaza sam zabranjivao intimizaciju novinara sa sagovornicima i izvorima. Čim dođe do emotivne simbioze, novinar prestaje da bude objektivan. Počinje da navija. Da agituje za stvar koju radi i propoveda sagovornik. Studentski marševi, protesti i blokade, nijednom i nikada nisu objektivno prikazani. Novinari su bili njihov deo. Niko ne očekuje da novinar tendenciozno dođe sa predubeđenjem da negativno ili pozitivno izveštava o događajima. Samo da ih pošteno prikaže. Ne da sakrije, ili potpuno izokrene istinu. 

Ne znam šta će biti sadržaj, ali znam šta će biti prva i zaključna rečenica Vučićevog udžbenika kako pobediti obojenu revoluciju. Treba da imaš glupu opoziciju! Je li moguće da toliko mogu da rade protiv sebe? Da im je neko platio da pomognu Vučićevu kontrarevoluciju, ne bi bolje uradili!

Ni u jednom izveštaju iz Novog Sada, „objektivni” mediji nisu postavili pitanje zašto bi i s kojim ciljem demonstranti ušli na sednicu Skupštine grada, ili u Gradsku kuću? Kao krajnje logično i normalno su prikazivali nasilno nastojanje demonstranata da upadnu u njih, pod izgovorom da su to institucije svih građana. Jesu, ali ne da ih građani okupiraju, nego da u njima obave svoje građanske poslove. Ne treba se čuditi što policija neće da pusti unutra 1.000 ljudi sa vuvuzelama, kamenicama, farbom, jajima, i drugim rekvizitima koji ne predstavljaju nikakav alat dobronamernosti. A mediji koji o tome izveštavaju, objašnjavaju svojim čitaocima i gledaocima da je policija drsko, bezobrazno i bezobzirno stajala, dok su ih demonstranti sasvim mirno, nenasilno i pristojno gađali, vređali i nasrtali na njihove štitove. Kako je i zašto nasilje postalo legitiman izraz demokratije? Zašto se stvara mit da je upotreba nasilja u borbi protiv stvarnog ili izmišljenog zla dopuštena? Tu prevaru su kvekeri demitilogizovali pre više od 370 godina. Od Foksa, preko Vilijama Pena, Tolstoja, Mahatme Gandija do Martina Lutera Kinga, Džina Šarpa i Pitera Akermana, nenasilje i dijalog su jedini put ka demokratiji. 

Novinari nisu politički akteri. Ne smeju to da budu. Njihov posao je da budu objektivni svedoci. Da izveste o dešavanjima, ne da u njima učestvuju. Niti da se kroz izveštavanje otvoreno stavljaju na bilo čiju stranu. U suprotnom treba spaliti Kodeks novinarske etike, Deklaraciju o dužnostima i pravima novinara. Pogaziti Kamijev manifest o slobodi štampe. Spaliti dela Aristotela, Spinoze, Loka, Hjuma, Voltera, Mila, Rusoa.

Novinari koji nisu objektivni izveštači, nego navijači, ne pomažu razvoju demokratije. Oni „pumpaju” prestup kompresorom obmane. 

Novinar koji želi da se bavi politikom lepo da otkaz. Napusti redakciju, učlani se u neku od postojećih, ili osnuje novu stranku. Ili postane slobodni intelektualac i onda slobodno, do mile volje, piše i misli šta god hoće. Dok radi ne treba da iznosi mišljenje nego da prenosi činjenice. I treba biti kadar da razlikuje činjenice koje to jesu nezavisno od bilo čije želje, od činjenica koje to jesu zbog nečijeg interesa.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću