РЕЗОН Политизација позоришта је чиста дехуманизација уметности

Најзад живе живот из снова. Уметници у Српском народном позоришту блокирали су сами себе. На њихове представе више нико не долази. Може се рећи да је то авангардан приступ позоришној уметности - играмо сами за себе. Нама гледаоци нису неопходни. 

Како је дошло до те самодовољности? Лако! Позориште се 100 одсто финансира из буџета. Приход није битан. Продаја улазница само је привид. Колико год лоше представе играли, или не играли - сви запослени имају осигуране плате и остале бенефиције. 

Брехт би данас поново вриштао своје чувено: „Театар без контакта с публиком је бесмислица. Ниједан човек кога његов посао на забавља не може очекивати да ће то било кога другога забављати. Данашњи театар је чист провизоријум”. 

Српско народно позориште кошта државу, дакле све Новосађане, 1,2 милијарди динара на годишњем нивоу. Сви ансамбли са својим представама годишње зараде око 30 милиона динара. Што ће рећи, не зараде чак ни да плате воду коју потроше за годину дана. 

Питам се да ли би отказивали представе и штрајковали да је то њихово приватно позориште, и да плату морају да приме од онога што зараде? Да ли би публику делили на пожељну и неподобну? Или би играли за сваког ко је спреман да купи улазницу? 

Ако нису сагласни с политиком власти, ако је етика то што их мотивише, онда би било етично  да престану да примају плату из буџета који пуне грађани. Оснују лепо герилско позориште, и о свом трошку, за свој грош, раде шта год хоће. Уместо Шекспира, играју политичке водвиље. Машу крвавим, или каквим год рукама. Кулисе замене транспарентима. 

Блокада позоришта није побуна, већ насиље над културом. То је уношење семена раздора у једини простор где се људи не окупљају да би расправљали о личним и друштвеним анимозитетима, већ да би били део заједничког искорака у узвишени универзум апсолута лепоте

Нису проблем њихови политички ставови. Није спорно њихово бављење политиком, кад би то радили приватно, изван позоришта. Проблем с њиховим политичким ангажманом је у следећем. Скуп ресурс, који се финансира од пара свих грађана, користе за изношење личних политичких преференција, аспирација, сумњи, жеља, потреба.

Од Аристотела људи позориште доживљавају као једно од највећих достигнућа цивилизације. Као место где се варварске тежње могу исказати на цивилизацијски прихватљив начин. Простор који колективно искуство живота уздиже на ниво универзалне истине. Улога позоришта није да буде инструмент дневне политике. Није основано да буде парламент. Античка агора. Нити комунистички пленум. Позориште човеку оптерећеном рутином свакодневице треба да омогући да из маргиналних тема, које диктирају мрачни лавиринти друштвених мрежа и медија искорачи у апсолут лепоте. Уметност није политичко питање, већ што би рекао Шелинг, нужност која почива на принципу узвишене бесконачности.

Зато блокада позоришта није побуна, већ насиље над културом. То је уношење семена раздора у једини простор где се људи не окупљају да би расправљали о личним и друштвеним анимозитетима, већ да би били део заједничког искорака у узвишени универзум апсолута лепоте. Људи не купују улазнице да би присуствовали политичким трибинама. То им бесплатно нуде сви, са свих страна. Нису сви људи у публици поклоници једне политике. Једне, било које идеје. Дошли су да гледају како се на сцени рађа чаролија која преиспитује људску природу, а не глорификује или сатанизује политичку припадност.

Српско народно позориште припада свима. Његова позорница не припада ниједној партији. Ни једном једином покрету, или организацији. To је место у ком свако може да заборави свој живот и своје бриге, или види своје снове оживљене на сцени. Да у аури глумца препозна сопствену душу. Да кроз живот јунака представе открије личну судбину. 

А кад смо код крвавих руку, питам се да ли ико од поклоника тог симбола зна његову стварну симболику? Крваве дланове је први пут у новијој историји показао присталица Хамаса Азиз Салха 2000. године у Рамали. Салха је био део разјарене руље која је током Друге интифаде убила израелске резервисте Јозефа Аврахамија и Вадима Норжича. Њих је заробила палестинска полиција, али је у полицијску станицу упала разјарена гомила, брутално претукла и ножевима избола израелске војнике. Салха је кроз прозор показао своје крваве дланове окупљеној маси, која је то с одушевљењем поздравила. 

Крвави дланови насилног убице Азиза Салхе су након тога уз помоћ пи-ар стручњака, постали симбол борбе против насиља. Занимљив обрт. Кравави дланови су се појављивали много пута. На многим местима. И 2014. у Мисурију. Затим 2019. у Чилеу, 2022. у Украјини. И прошле године у Србији. 

Као уметници не морате да знате све ово. Можете да кажете да су то крвави дланови Макбета и његове жене, али, они које подржавате, сасвим је сигурно - Шекспира нису читали. Њима су приручници за извођење ненасилних револуција ближи. И прихватљивији. Од Аристофана и Шекспира више воле др Шарпа. Од Пучинија им је дражи Марк Палмер. Шоа су заменили Отпором. Чајковског и Јонеска - Канвасом. Мариника, Јешић, Миливојевић, Бора Новаковић суспендовали су Његоша, Стерију и Аристофана. 

У СНП-у не владају закони уметности. Оно је постало банална политичка агора којом господари испразност. Политизација позоришта је чиста дехуманизација уметности.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

Милорад Бојовић