окоТВоко: Седма сила у времену медијске фатаморгане

Да водити политички ток-шоу програм није нимало лако показује случај Бранкице Станковић која је на Инсајдер телевизији водила интервју са шефом државе. Видели смо је после дужег времена, али не знам шта је било проблем да одговори који је факултет завршила, јер то није утицало на квалитет њеног рада, али се у овом интервјуу није добро снашла у том одговору.

Сама Бранкица тврди да није фризерка, те да није завршила глуму. Треба се сетити колико се та жена жртвовала за новинарску професију, да је била под полицијском пратњом, да је отварала многе теме, али да у овај интервју није ушла припремљена ни она ни њен тим. 

Њена књига „Инсајдер - моја прича” сведочи о томе како се променило новинарство, шта се све страшно дешавало, да су нечије главе биле у торби због претњи разних навијачких група. Сви мисле да могу да воде политички ток-шоу, да је то тако лако. Испаде Бранкица главни кривац, толико се о њој писало, расправљало. 

Јована Јоксимовић у избору гостију бира неке аналитичаре за које никад нисмо чули и јутарњи програм јој траје од јутра до сутра. Ни РТС, као ни ТВ Блиц, немају меру у трајању информативних емисија. Само се прича о Трампу и нон-стоп износе хипотезе и теорије. Кроз избор гостију Ивана Ивановића успевамо да сазнамо како је твитерашица „Коза на штиклама” добила страшне претње и етикете и како јој је измишљен идентитет оца у једном телевизијском таблоиду.

Лепо ауторско знање показују Ивана Мајсторовић и Михајло Павић у јутањем програму  телевизије Њузмакс Балканс где успеју да се дотакну многих занимљивих тема. Новинар Огњен Медић са својим извештајем са председничких избора из Загреба показао је одличан таленат новинара који је прошао од „Академца” на РТВ, до излета на Хепи телевизији, а сад је коначно на телевизији која му прија и која му је помогла да изгради свој добар новинарски потенцијал. 

Горислав Папић са РТС-а је одличан интервјуер, али је још бољи уредник емисије „Око магазин”, која ми често привуче пажњу да гледам програм који се бави и великим културолошким темама и није опседнут само политиком, већ има и значајну културолошку мисију. Милош Раденковић и Милош Урошевић са Прве телевизије су одлични новинари и сјајно бирају теме за своје инфотејмент програме. 

Владимир Јелић је сјајан спикер и не либи се да постави и неко питање које није увек по вољи госту. Није функција новинара да подилази госту, већ да постави оно што јавност интересује. Рада Ђурић уз Банета Вукашиновића је неко чији се рад памти на беогрaдском програму РТС-а. Формат „Да сам ја неко” пружа јој прилику да пронађе људе које нико није. На пример,  Нену Ивошевић, коју нисмо никад видели да је отпевала плејбек у некој ТВ емисији али сви јој знају песме.

Имамо сјајних новинара који заслужују насловну страну, али је само питање да ли имамо превише телевизијa, јер да ми није било тешког грипа од два месеца питање је да ли бих све ово могао да погледам. Најпаметнији је Александар Станковић, легендарни водитељ култне емисије „Недељом у два” Хрватске радио-телевизије, човек који је, уз Александра Тијанића, увек радио најбоље интервјуе. 

Станковић се склонио из политичког новинарства и показао и доказао да се много лепше и животније теме могу направити ван политичких. Показује време да имамо много добре новинаре. Имамо више добрих новинара него медија. Тешко је седмој сили у времену медијске фатаморгане.

Александар Филиповић