окоТВоко: Чибу, чиба

Ко је Љупка, а да није Љупка Стевић, позната по скандалима и да сад води неки телевизијски кастинг где се у маниру Гранд шоуа бирају нова ТВ лица? Љупка Димитровска је најчеднија појава наше естраде. Чувена по својим шишкама и песмицом „Чибу, чиба”, која је имала милионске тираже, а музику јој је писао супруг Никица Калођера.

За све југоносталгичаре Љупкина песма „Та твоја барка мала” са „Сплитског фестивала” из 1977. године је химна свих оних који воле да иду на плави Јадран стазом носталгије. Песма се чак појавила и у једном филму Срђана Драгојевића. 

Гостовао сам недавно у емисији „Све у 16” на К1 телевизији код Роберта Чобана, где сам видео свог колегу Ивана Јурковића, некадашњег полазника часова новинарства у Color press групи где сам био предавао часове новинарства. Иван Јурковић ради на загребачком „Extra  FM” радију и успео је да објасни фантастични успех Александре Пријовић, који је био феномен јер Александра је продала више концерата него Лепа Брена. 

И доказ је колико, када је естрада у питању, не треба робовати идеолошким и националним предрасудама. Дакле, наши народњаци су освојили тамошње тржиште без испаљеног метка, а постоји и доказ да нема само фанове Драгана Мирковић. А Роберт Чобан је у „Уранку”  говорио како је опасно кад ти неко прилепи било коју етикету и да се такве ствари раде многим јавним личностима.

Лепе се разне етикете и не постоји одговорност за јавну реч, не вага се довољно, влада острашћеност и реваншизам. Зато је битно да ми новинари будемо солидарни у једном - да неке јавне личности које су изгубиле мере у понашању треба да ставимо на листу за игнорисање.

Јер ништа не боли кад игноришете вечите скандал мајсторе чији је посао да буду медијске луде, а немају иза свог става било какво уметничко покриће. 

Као што је правом уметнику дозвољено да има и погрешно мишљење. Живимо у опасним временима медијског линча, где се људи олако етикетирају - од националне припадности до сексуалне оријентације, али и фемицида и мржње према женама и свега онога што гледамо и слушамо у нашим црним хроникама. А тако смо лепо почели ову колумну са Тејлор и Љупком Димитровском...

Почео сам да примећујем да ми је лоше од појединих телевизијских канала где је примитивизам и простаклук основни критеријум вредновања нечијег новинарског рада, шера и, наравно, плате. Бахаћење богатством и изигравање телевизијских звезда без покрића је постао део наше медијске токсиране свакодневице. 

По правилу сам одлучио да не улазим у дискусију са људима који нису довољно квалификовани и образовани да би говорили о неким темама, а сви би да се мешају у геополитику, климатске промене и сви би да држе слово Новаку Ђоковићу или о Мадони. На водитељској сцени је једно лоше имитирање стила Саше Поповића. Упамтите, Сале је само један и аутентичан, као што је то био и Милован Илић Минимакс. 

Стога, да будем срећан што ми је неки хакер из Вијетнама хаковао Фејсбук профил па не морам да читам све глупости које постоје на нашим мрежама. Од тога зашто је Земља равна плоча до говора мржње који је посебно изражен према људима који то нису ничим изазвали.

Посебно је тај говор изражен према најпристојнијим водитељима. Био сам шокиран када сам испод слике мог омиљеног колеге са комшијског Јавног сервиса прочитао гомиле одвратних коментара о његовим годинама и изгледу. Очигледно, мржња је свуда у моди. Зато сам ове недеље одлучио да угасим све канале и да слушам Љупку Димитровску.

Александар Филиповић