(ФОТО) БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЛЕЖИМИР (2) Село које с брда посматрају „Човек” и напуштени хотел „Фрушка гора”

Ту се налази плоча са именима жртава масакра из 1943. Од тог места пењем се још више до споменика који мештани зову - “Човек” а дело је вајара Паје Радовановића, аутора бројних скулптура посвећених НОБ-у и жртвама фашизма. 

Постављен је 1962. на брду изнад села у знак сећања на страшни злочин из новембра 1943. када су Немци са усташама, након офанзиве партизана, у знак одмазде убили у цркви 96 мештана.

Своје сећање на ратне дане у Лежимиру испричао је 2017. за “Сремске новине” мештанин Петар Мошић (1926):

 “Само мало пре рата жалили  смо убијеног Краља Александра. Био је испред школе велики натпис „Чувајте ми Југославију и свих 72 ђака, колико нас је тада било, морало је да прође испод њега. Плакали смо. Једни што су били мали, други јер су видели да то чине они око њих, а трећи, као и обично што бива – по команди. Сада, после свега, чини ми се да су и тада, као и после Титове смрти највише ридали они који су једва чекали да оснивачи и главни бранитељи две Југославије нестану”, почиње своју причу Мошић и наставља је са сећањем на прве дане окупације: 

“Затворени у своје село, прва велика чуда, барем ми млађи, видели смо тек пошто су Немци ушли у село. Спустили су се путем од Митровице у новим аутомобилима и на оним великим моторима које ми нисмо никада раније видели. За мене, окупација је почела са одушевљењем. Допустили су нам да им приђемо, да загледамо возила, а било их је који су и шлемове скидали са глава и давали нам да их пробамо. Били смо млади и да оно пар пута неколико група југословенских војника није прошло кроз село, не би ни знали да је рат. Смена власти и улазак усташа у село, донела је велике промене у младалачком схватању смисла окупације. Живот је постајао све тежи, а када су се у планини појавили и партизани, почеле су и репресалије према цивилима. Рушење сеоске цркве 1943. године, као и бестијалност коју су усташе том приликом исказале, био је преломни моменат у нашим размишљањима да напустимо НДХ. Гледали смо својим очима како у порту доводе људе, и како минирају цркву пуну недужних Лежимираца. У сећању су ми и данас остале слике усташа које пред ликвидацију деци дају неке бомбонице, да их одобровоље!” 

На обронцима Фрушке горе изнад села налази се и потпуно руинирани Хотел „Фрушка гора“ који деценијама чека на обнову, а пројекат обнове је каснио због нерешених имовинско-правних односа. Изграђен је још шездесетих година прошлог века. Најпре се налазио у склопу тадашњег ПИК „Сирмиума”, да би касније припао Угоститељском предузећу ”Парк” из Сремске Митровице.

Комфоран хотел са 17 соба подигнут је на атрактивној локацији са погледом на фрушкогорска села и пејзаже, са свечаном салом за организовање разних свечаности и надалеко чувеном кухињом. Био је прави туристички бисер и привлачио госте из целе Војводине и Србије, ђачке екскурзије, као и пословну клијентелу из Београда и Новог Сада.

Од хотела су сада остале само зидине, из њега је украдено све што се украсти могло - радијатори, цеви, намештај, столарија… Сада чак ни преградних зидова нема, јер је неко однео и цигле. О размерама пљачке сведочи и чињеница да је украден чак и трафо из његове околине. 

Једно време хотел је послужио као колективни смештај избегличким породицама након чега и почиње његов суноврат. Градске власти годинама су најављивале његову приватизацију, а градом су се шириле гласине о наводним инвеститорима. 

Међутим, до његове продаје није могло да дође због нерешених имовинско-правних односа. Пре неколико година Законом о јавној својини хотел је припао Граду Сремска Митровица.

Опасност од мина или неслана шала

Пре пар година изнад Лежимира а у близни напуштеног хотела “Фрушка гора” појавиле су се ознаке које упозоравају на присуство заосталих мина. То је изненадило и мештане и планинаре који су овим делом војвођанске планине често пролазили јер на том подручју нису вођене никакве ратне опереције још од 1944. 

Према једној теорији, ознаке су поставили нови власници хотела у желели да спрече знатижељнике да се мувају у његовој близини. Други пак причају да су мине заиста посејане јер је објекат хотела неко време 1991. користила Јединица за специјалне операције (ЈСО), док  трећи верују да је реч о нечијој несланој шали.

У међувремену дошло се на идеју о формирању едукативног Центра за младе Балкана за шта би се добила средства од приступних фондова ЕУ. Основна идеја тог пројекта је да се млади из бивше Југославије окупљају у Лежимиру. 

Према последњој информацији хотел са плацом око њега је 2019. за 20 милиона динара купила компанија ПХ1 Инвест из Бешке која ту планира да изгради туристичко газдинство на површини од 3,94 хектара. Како је појашњено у урбанистичком пројекту планирани објекти су у функцији обављања делатности туризма и превасходно су намењени за смештај и краткотрајни боравак посетилаца, презентацију пољопривредних производа, опуштање и рекреацију. 

Надамо се да ће овај пројекат што пре бити реализован како би Лежимир а и цео Срем добио репрезентативни смештајни капацитет у нетакнутој природи.

Настављам даље ка селу Шишатовац, једном од најмањих у Срему али са богатом и занимљивом историјом о чему ћете читати на овом месту за седам дана.